15.05
13
od skriboman ·
Glavni junak naše priče, imenom, prezimenom i nadimkom Petar Popović – Pera Ložač(48), rođen u srpskoj provansi, nastanjen u najvećem divljem naselju u Evropi, radnik obezbeđenja, zaposlen u Narodnoj skupštini na radnom mestu noćnog čuvara. Inače, sasvim običan lik, a nadimak Pera Ložač dobio je zato što je uspevao da se naloži na sve, baš sve, političke bajke u bivšoj Jugi i njenim derivatima.
Naša pripovest počinje 3. maja uveče.
Pera je došao u uobičajeno vreme da preuzme noćnu smenu. Sve je bilo pusto, jer već treći dan u Srbiji niko ne radi, što zbog prvomajskog praznika, za kojim sledi Veliki petak, pa Uskrs, sve u svemu nedelju dana niko ovde neće dolaziti, sem čuvara. Iako je svaki kutak Narodne skupštine pokriven kamerama, Pera najviše voli da svoju šihtu započne temeljnim obilaskom poverenog mu zdanja. Utvrdivši da je sve na svom mestu, udobno se smestio na stolicu u svojoj sobici odakle je na mnogobrojnim monitorima mogao da prati svaki pokret u zgradi. Već odavno Pera ne može noću da spava, pa mu treća smena najviše odgovara. Uprkos tome, ove noći on je zadremao gledajući u ekrane za video nadzor. Trgao se iz dremeža gonjen nekim čudnim osećajem da nije sam. Bio je siguran da je sve prazno, ali u velikoj sali gde se održavaju sednice Skupštine, kao da se nešto kretalo. “Ne budi lenj, Pero“, reče samom sebi, pa ustade i ode da vidi varaju li ga oči, ili tamo zaista nekog ima. Zatekao je na vratima sale čistačicu Maru(59) kako gunđa i prebrojava nečiju familiju. Dalje »
7.05
13
od MioVrag Stopshit ·
Kada sam došao kod bake na selo već prve večeri sam se našao u čudu. Baka je trebalo da namiri stoku kao i svake večeri ali je pre odlaska u štalu počela da se šminka. I dok je pred napuklim ogledalcetom za brijanje postajala rumena i šarena kao ruska babuška, pitao sam je zašto to radi? Rekla je – Čula sam na televiziji da večeras samo ovakav možeš da uđeš na farmu.
Nasmejao sam se svojoj naivnosti da ću dolaskom u seosku idilu bar na nedelju dana pobeći od rijaliti emisija. Na nesreću baba ima samo dva programa. Jedan za dnevnik a drugi za rijaliti programa. Mada, ruku na srce te dve emisije ponekad izgledaju toliko slično da je teško utvrditi koji kanal gledaš. Učesnici rijalitija glume Vladu Srbije a Vlada Srbije se ponaša kao da je u štali. Dalje »
15.02
13
od zadruzni_konj ·
Ćao!
Ja se zovem Nemanja, učenik sam četvrtog razreda osnovnog obrazovanja i pokušaću da deci širom sveta opišem šta je to Dan državnosti i kako se proslavlja u mojoj domovini.
Znači, ja se zovem Nemanja. To je staro i veoma često i popularno ime koje označava dete napravljeno i rođeno u oskudici i bedi. Moj tata kaže da će me, kad moja domovina uđe u Evropsku uniju, odvesti kod popa i matičara da me prekrsti i od tada ću se zvati Imanja.
To što sam četvrti razred, znači da sam rođen dve godine posle demokratskih promena i da je tada narod još uvek verovao u Ivicu i Maricu i da nije problem da se prehrani tročlana porodica. Zato su se moji roditelji jedne večeri, devet meseci pre mog rođenja, u napadu patriotizma, demokratske ekstaze i nagona za produžetkom vrste, podo’vatali i napravili mene. Dalje »
4.01
13
od zadruzni_konj ·
Inspirisan pravim umećem novinarke „Blica“ koja nam je u svom tekstu „Najskuplje srpske reči: od Kosova do ognjišta, preko Moskve“ vrlo nadahnuto uz par prigodnih fotografija objasnila da smo lopovi, kriminalci i mitomani, uz to i željni smrti, reših da i ja napišem „vodič“ po ugledu na spomenutu „novinarku“. Hajde da počnemo od prve tačke.
Među najskuplje medijske reči o kojima se ne može pregovarati i o kojima skoro da se ne sme racionalno raspravljati jer su „svetinja“, spadaju i EU, novinar, mediokritet, apatija, evropeizam, ambasade, Bus Plus, SAD, evropske vrednosti i realnost, da ne spominjemo pojedine nevladine organizacije sa svojim nedovršenim Belim knjigama i programima za cepanje Srbije.
One kod drugosrbijanske elite čine deo evropejske mitologije, opisuju identitet „progresivnog“ dela Srbije, izazivaju ponos ili dostojanstvo. Ali problem koji drugosrbijanski mediji imaju s tim šakama slova jeste što su ih izdanci takve medijke elite, a danas istaknuti političari mejstrima zloupotrebljavali da bi ostali na vlasti ili uvećali lično bogatstvo i vlastitu cenu.
Najskuplje medijske reči obeležile su naročito poslednjih dvanaest godina, kada su uspešno korišćene kako bi se ignorisao većinski deo Srbije i spinovanjem javnosti uspešno poslužile manipulaciji.
EU
Utopija i nedostižno carstvo sreće i radosti. Po zvaničnoj politici Srbije označava ključni srpski geostrateški cilj, sadrži u sebi mit i verovanje da Srbi nemaju drugu alternativu sem članstva u ovoj nadnacionalnoj organizaciji koja proživljava mnoge političke i ekonomske krize. Dalje »
3.01
13
od zadruzni_konj ·
„Kad sam te noći stigao kući, dok je moja žena servirala večeru, uzeo sam je za ruku i rekao: „Moram ti nešto reći.“
Sela je i jela u tišini. Primetio sam bol u njenim očima.
Odjednom nisam znao kako otvoriti usta. Ali morao sam joj dati do znanja šta mislim.
„Želim razvod!“, rekao sam smireno. Nije izgledala iznervirano mojim rečima, nego me tiho upitala: „Zašto?“
Izbegavao sam njeno pitanje. To ju je razljutilo. Odbacila je pribor za jelo i počela vikati na mene, „Ti nisi čovek!!“
Te noći nismo više razgovarali. Plakala je. Znao sam da je htela saznati šta se dogodilo s našim brakom. Ali nisam joj mogao dati zadovoljavajući odgovor, izgubila je moje srce zbog Ivane. Dalje »
13.12
12
od skriboman ·
Naša zadružna štala i dalje je veoma zanimljivo mesto za život, iako je došlo do nekih bitnih promena, koje smo svi osetili na svojoj koži. Prvo je Vođa, koga smo ranije zvali gazda-Bora, organizovao redovno takmičenje za izbor novih štalskih momaka. A onda je, u nastupu EU-forije, odlučio da neće biti loše da se o istom trošku izabere i novi Vođa, podrazumevajući pri tom da će on ostati glavni nosilac belog štapa i tamnih naočara.
Nije nam bilo loše tih dana.Bilo je svega. Mnogi od nas su morali na njive, da oru, seju, bace đubrivo, ali su kandidati za štalske momke svaki dan svraćali do nas. Trudili su se da nas ubede, kako su upravo oni ti koji će najbolje brinuti o nama. Nisu se baš pretrgli da nam donesu sveže seno, lepu slamu i sve ono što bi moglo da nam bude od konkretne koristi. Dalje »
21.11
12
od MioVrag Stopshit ·
Kažu da svaki muškarac ima samo dve želje. Jedna je da dobije vozačku dozvolu, a druga da mu je vrate ako su mu je oduzeli. Ja sam bio ovaj drugi slučaj. Nedugo po dobijanju dozvole zakucao sam se u toku istog sata u kola policije, hitnu pomoć i šlep službu. Od tada pokušavam da je vratim.
Ne bi meni to bio nikakav problem, samo da nije tog prokletog zdravstvenog pregleda. Svakoga puta bude isto. Dođem na pregled savršeno zdrav, sokolovog vida, sa krvnim pristiskom novorođenčeta i mirnoćom neurohirurga. Ali čim mi bolničarka na prijemu kaže koliko će me koštati ta četiri mrljava pečata meni padne mrak na oči, ruke mi se zatresu kao šejker u skupštinskom restoranu a pristisak skače kao cene hleba posle izbora. Dalje »
19.11
12
od zadruzni_konj ·
Balkan je fenomen po mnogo stvari. Primera radi, gde još možete da vidite toliki broj nezaposlenih, ali u isto vreme toliko prepunih kafića i toliko skupih automobila? Gde još možete da vidite toliki broj zgodnih mladića i devojaka, ali u isto vreme da hara bela kuga? Gde još možete da vidite klinčariju kako igra fudbal i košarku na svakom ćošku, ali u isto vreme da timski sportovi nazaduju? To su samo neki od primera, ima ih još naravno, ali dok bi spomenuo svaku kontradiktornost ovih prostora ovo moje pisanje bi se pretvorilo u Šeherezadine priče ih 1001-e noći, a vi bi verovatno zaspali brzinom bega švalera iznenađenog povratkom muža odabranice svoga srca (ili nekog drugog dela njegove anatomije, to ostavljam vama na procenu).
Elem, fenomen koji je meni upao u oči je posleizborna ćutnja. Da, dobro ste čuli. Ne, ne mislim na predizbornu ćutnju koja označava predah biračkog tela od propagandnih aktivnosti stranačkih aktivista, predah od čišćenja ulaza zgrade od letaka, predah od struganja plakata sa oglasnih tabli i svih ostalih čarolija preizborne kampanje. Dalje »
18.10
12
od skriboman ·
Jutros sam se probudila sa jednom genijalnom idejom, koja će rešiti sve moje egzistencijalne probleme. Nisam od onih koji veruju od snove i čim se probude prelistavaju sanovnik. A ništa nisam ni sanjala, samo sam otvorila oči i ona je bila tu! Dok sam se umivala i oblačila, pomislila sam:
“Kako se samo ranije nisam setila ovoga!?’
Nisam htela da gubim vreme. Najpre sam javila šefu da ne mogu da dođem na posao (ne znam ni sama šta sam u euforiji slagala, ali delovalo je). Zatim sam otišla u banku, jednu od onih što brzinski odobravaju keš kredite. Za manje od dva sata imala sam Dalje »
30.09
12
od zadruzni_konj ·
Svaki iole samosvesni pojedinac pre ili kasnije mora da se osvrne na svoje ponašanje i na ponašanje ljudi iz svoje okoline. Pošto svaki čovek nije pusto ostrvo, hteli mi to da priznamo ili ne, okolina itekako utiče na kvalitet života pojedinca koji je njen sastavni deo. Logičan zaključak glasi: „Da bismo imali kvalitetan život moramo biti u kvalitetnom okruženju“. Mislim da bi bio red da mi sada preispitamo prvenstveno sebe, a onda i naše okruženje, možda na taj način i dođemo do odgovora na sadašnje stanje u kojem se nalazimo.
Prva osobina koja prosto odmah upada u oči svakome ko ovde provede makar neko vreme je defetizam i indiferentnost. Svima je loše, svi kukaju da im je loše… Medjutim da li se oni trude da ostvare neke promene …? Nažalost ne. To je iz razloga što je prva pomisao ljudi ovde da može da bude i gore. Naravno da može da bude gore, ali kako to da se niko ne seti da može to i bolje… Jedno od klasičnih opravdanja (da ne kažem izgovora) glasi „Ja kao pojedinac ne mogu da uradim ništa“. Dalje »
