О вечитим студентима

Можда због синтагме из наслова помислите да ћу да исмевам „вечите студенте“, којима ових дана двојац без кормилара Шарчевић – Зукорлић кроји судбину.

Не. Баш, напротив.

Студирао сам и дипломирао у неко друго време. За „болоњу“ смо тада знали само из прича страних студената који су долазили на размену. Код нас је систем био такав, да си морао добро да загреваш столицу једно три месеца, па онда изађеш на испит – извлачиш чувена три питања. Ако не знаш једно, зна се шта следи. Индекс назад уз познату опаску „…колега, видимо се у следећем испитном року.“

Елем, шалу на страну, било је тешко положити испит, дати услов, очистити годину… завршити факултет. Сваки испит сам посматрао као огроман блок грађевине коју зидам. Грађевина је имала тридесет два блока. На врху се налазио кров – дипломски испит.

Ја сам имао довољно среће и стрпљења да своју грађевину сазидам од темеља до крова. Трајала је та изградња прилично. Мало сам и пробио рокове, али зграда стоји, са све кровом.

Нажалост, нису сви били моје среће. Има оних чија је градња из разноразних разлога прекинута. Неко је поставио само темељ. Неко је успео да заврши приземље и започне градњу првог спрата. Други су, пак, стигли до поткровља и ту запели.

Без обзира докле је ко стигао са градњом, сматрам да је равно злочину рушити изграђено. Нека се Шарчевић и Зукорлић добро запитају имају ли право да руше туђ труд и муку. Свестан сам да и један и други тренутно припадају реду свемогућих и недодирљивих. Али, у животу се све мења. Новац, власт, моћ и утицај дођу и прођу. Кад се на крају подвуче црта, једино се важи какав је ко човек…

0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *