Права драма је се одигравала у селу Велика Пропаст у данима пред Ускрс. Њени главни јунаци су били локални боем Томица Прелет и Бора Лисац, власник  сеоске кафане „Наша дедовина“.

„Наша дедовина је“ позната по томе што се у њој годинама ништа није мењало, осим власника. Чаше су, редовно, прљаве, стољњаци флекави и неиспеглани, а свака пета столица има сва четири ногара. На услугу мораш да чекаш по сат-два времена, а ако покушаш да убрзаш келнерицу, обично ти каже да идеш тамо одакле си и дошао. Може се десити и да не будеш услужен, али, увек, мораш да платиш, иако ниси ништа добио од онога што си наручио. Током свог постојања променила је много власника. И сви су на почетку закупа локала, најављивали промене на боље и квалитетнију услугу, али је, увек, све остајало само на обећањима.
Газда-Бора је, мало, променио тактику у односу на своје претходнике. Они су практиковали да обезбеђење кафане, одмах, испребија госте који се жале на квалитет услуге, а Бора је наредио радницима обезбеђења да се на све жалбе и оптужбе, само смешкају и „праве луди“, а да реагују, само, у крајњој нужди. И испоставило се да је то добар потез, јер незадовољни гости се буне, вичу, хоће и да бију, али кад виде да их нико низашта не „зарезује“, изгубе вољу и за свађом и за тучом, плате колико им се каже да су дужни и оду. Али, се, увек, враћају, јер је то једина кафана у селу. Они који, баш, буду тврдоглави, добију батине од стране обезбеђења, али, увек, дозирано и у складу са законским овлашћењима. Газда Бора се разуме у право „сачувај Боже“ и никада не омане. По струци је обућар, али кафану води као да има три факултета. Уме са гостима, уме са инспекцијом…
Једино што се мења у кафани су келнерице (обично су то „лаке женске“) и боја унутрашњих површина зидова (кафана се окречи сваке четврте године). Деси се, понекад, да се кафана окречи и после две или три године, али газда-Бора се труди да то, ипак, буде сваке четврте године. Посебно, ако му одговара боја која је додавана у креч, приликом задњег кречења.
Иначе, што је занимљиво, грађани сами финансирају кречење кафане и плаћају келнерицама рад, али газда-Бора бира од кога ће се купити креч и боје за зидове, ко ће молерисати и која ће келнерица добити, а која изгубити посао. И, што је главно, становници Велике Пропасти воле газда-Бору и говоре да је најбољи човек за функцију кафеџије. Кажу да не могу ни да замисле да неко други води кафану.
Томица Прелет је мештанин о коме влада мишљење да у потаји машта да постане наредни кафеџија и да он води „Нашу дедовину“ и одлучује да ли ће се, када и којом бојом кречити. Иначе, белики је боем. Из кафане не излази. Променио је неколико кафанских друштава. У почетку је се дружио са врло незгодним момцима који су били познати по томе што у кафанским обрачунима нису користили ножеве, већ „зарђале кашике“. Због тога су сељани неколико пута избегавали да му дозволе да закупи кафану. Када је схватио где греши, променио је друштво и начин опхођења: више не галами у кафани, не разбија чаше, не провоцира раднике обезбеђења… чак им и помаже да бију проблематичне госте који нарушавају атмосферу у кафани. Једноставно: постао је фини човек. Говори да све што ради и предлаже, ради да би кафана што боље радила.
Исто тврди и Бора Лисац. Он каже: „Умем ја све: и да стружем дрва и да чувам овце и да копам по њиви… у сваки се по’со разумем, али, осећам моралну обавезу да водим кафану, док сам жив“. Општинске власти подржавају газда-Бору. Неколико пута су га проглашавале за најбољег кафеџију у општини. Мада се прича да је Бора, веома, попустљив према општинарима и да су они много пута јели и пили у кафани, а да никада нису платили. Ко зна да ли је то истина?
Сукоб је настао када је Томица, у име свог друштва затражио, од Боре да се кафана окречи, најкасније до краја пролећа. Тврдио је да је жута боја, којом је кречено пре четири године, избледела и ружи ентеријер кафане. Бора му је одговорио да боја зидова, још увек, није избледела, да је више, него лепо, жута. И да ће се кафана кречити крајем године, а не крајем пролећа и то, опет, жутом бојом.
Кад је то чуо, Томица је експлодирао од беса! Што је најгоре и општинари су стали на Борину страну и рекли да је поновно кречење „у жуто“ на крају године заједнички интерес кафане, села и општине. Да је Томица имао старо друштво око себе и старе ставове у себи, он би сигурно изазвао кафански инцидент, али с обзиром да жели да покаже да је постао културан човек, решио је да пружи пасиван отпор.
Није хтео да оде својој кући, већ је изнајмио једну собу од баба-Смиљане, која се бави сеоским туризмом. Дошао је у собу, легао у кревет и обнародовао: “Ја више не једем и не пијем, све док Бора не окречи кафану!“
И тако поче штрајк глађу и жеђу. Људи су, испрва, мислили да се шали, међутим, кад је баба-Смиљана, после неколико дана, разгласила по селу да Томица све чешће колута очима и да не пружа отпор мувама које слећу на њега, сви су се забринули. Чак му је и Бора, преко заједничких пријатеља слао молбе да прекине штрајк. Томица је и даље, једва чујно, понављао да му је милије да умре, него да кафана остане неокречена. Вероватно би Томица, већ првих дана „отишао Богу на рапорт“ да баба Смиљана није успела да га убеди да он само жив може вршити притисак на Бору. Морали су да смисле начин како да одржи основне виталне функције, а да не прекине штрајк и испадне преварант. Решење су нашли у ракији „шећеруши“. То је ракија препеченица са пуно додатог шећера-„инфузија на народни начин“.  Међутим, шећеруша није могла бити дугорочно решење. Сви су знали да ће се штрајк фатално завршити, ако потраје дуго. Принципијелног човека нико није могао наговорити да одустане од зацртаног циља. Беше то тужна слика: лежи Томица у баба Смиљанином пансиону, породица и пријатељи око њега, а он упоран у својој намери. Само, с времена на време, Смиљана му наспе у угао усана мало шећеруше.
Велика Пропаст је, полако, добијала свог Гандија…
Бора је, за то време, водио кафану и убеђивао људе да се не жури са кречењем. Општинари су послали делегацију која је пренела Томици  да штрајком ништа неће постићи, јер је преурањено кречење кафане у супротности са интересима општинских власти. Узалуд… наставио је штрајк и пио по мало шећеруше.
Људи у селу се поделише у три табора: једни су подржавали Томицу, али само речима, никако делом, јер нико не воли да му крче црева, а од приче ником ништа не фали; други су говорили „ Нека слободно цркне од глади, ако му је тако лепо“  и гласно подржавали Бору; трећи, на чијем челу је био Луди Јовица, су тврдили да су и Томица и Бора преваранти и да манипулишу људима. Луди Јовица је становник Велике Пропасти, који је рођен као нормалан, али га је у детињству ударио ован. Ован је угинуо од последица ударца којег је задао Јовици, а Јовица је остао жив, али „малко уврнут“. По цели дан и ноћ лута по селу, гледа шта се ради и слуша шта се прича, а онда иде по селу и препричава шта је видео и чуо. Мада, често хоће да „подмаже причу“ и да дода многе лажне детаље, па му људи и не верују много.
Јовица је тврдио да је једне ноћи, у касним сатима, забринут због Томичиног здравственог стања, отишао да га обиђе. Пошто је било касно, није хтео га узнемирава, па је провирио кроз прозор. Тврдио је да је видео Томицу и Бору како седе на кревету и једу роштиљ и пију вино.
Томица каже Бори: „Што не донесе мало шопске салате, него само црни лук? И синоћ и прексиноћ си га доносио! Досади ми!“
„Добро! Донећу ти сутра! Немој да си досадан. И једи мање. Знам да трпиш по цели дан, па једеш, само, ноћу, али-уздржи се. Почећеш да се гојиш! Уместо да мршаш, ти добијаш на килажи. Нису људи блесави! Схватиће!“
Баба Смиљана стоји на вратима, смеје се и пита Томицу: „’Оћеш мало шећеруше!“
На то Томица одговара: „Фуј!“
Само неколико људи у селу је поверовало Јовици. Остали су га нападали. Чак су му и батинама претили: „Ован те није средио, али ми хоћемо! Јебо си јежа у леђа!“
Јовица је морао због тога да, на неко време, оде код ујака у суседно село, док се страсти не смире.
Томица је и даље венуо…
Ко зна како би се све то завршило да се у цео случај није умешао поп Добросије. Он је у Великој Пропасти познат по томе што се никад ни у шта не меша. Њему је само важно да отаља своје редовне обавезе и дужности и да све то наплати. Остало га ништа не занима. Да ли се парохијани свађају, бију, убијају, поткарадају или лажу међусобно-не интересује га, уопште. Као да није жив… Међутим… изгледа да му је прорадила „грижа савести“. Схватио је да је он, ипак, пастир једног малог стада. И да у том малом стаду једна овца, иако здрава, неће да једе, зато што је љута на другу овцу, па зато, он као пастир, мора да одреагује.
Знао је да се мора послужити лукавством, па је заиграо на карту Томичине религиозности-слави Славу сваке године, никада јавно не псује Бога и напија се, искључиво вином.
Они, који су тада били поред Томичине самртне постеље, причали су да је овако било:
Отишао је код Томице, стао поред кревета, раширио руке и завапио: “Брате Томице, то како поступаш, није, нимало, хришћански. У име Бога, молим те и преклињем те да престанеш са мучењем сопственог тела, да га душа не би напустила!“
Томица му је нешто причао, али је био, исувише слаб, да би се могло чути шта говори, па је баба Смиљана примакла десно уво (јер на њега боље чује) његовим устима и симултано преводила:
„Молиш ли ти то мене, попе Добросије, у име Бога!“
„У име Бога, брате Томице!“
„Не лажеш ме?“
„Опет ти понављам: У име Бога!“
„Значи, тебе је, лично Бог послао да ме замолиш да проједем и пропијем?“
„Тако је“
„Ти си Божији амбасадор?“
„Конзул или амбасадор? Шта ли сам?… Углавном… Божији сам!“
„Е, па кад је тако. Пристајем на прекид! Јешћу, али, само посне специјалитете, пошто хоћу да се причестим! Борба за кречење кафане се наставља! Нисам одустао, већ, само, мењам начин борбе, јер не желим да наљутим главног савезника!“
„Мило ми је да то чујем, брате Томице! Одлазим спокојан из баба Смиљаниног пансиона!“
„Да си ми жив и здрав, попе Добросије.“
„И ти , мени, брате!“
„Поздрави ми Бога, попе Добросије!“
Добросије нешто промумла и оде…
Сви окупљени прилазише Томици редом и честиташе му на храбрости, истрајности, мудрости и побожности. Дивили су му се…
И, заиста… на дан причешћа, Томица оде из баба Смиљаниног пансиона право у цркву, где га отац Добросије причести, а из цркве, право, у кафану… неокречену. Сео је за сто и наручио три кил’а печења и још што-шта приде. На услугу није дуго чекао, јер је Бора наредио послузи да га услуже по хитном поступку. Баш је јео са апетитом. Нису му сметали неокречени зидови. Толико је је се унео у ждрање да је измастио нову кошуљу. На крају оброка, Бора га је частио пуном тепсијом печених шљива, јер су оне посластица са лаксативним дејством и благотоворно делују након преједања.
Живот је кренуо старим током… Бора је и даље газда кафане, Томица стални гост, кречења нема ни у најави. Чаше су и даље прљаве, стољњаци флекави и неиспеглани, свака пета столица има сва четири ногара и све је по старом…
Извинте! Грешим! Има промена! Појавили су се жохари у кафани. Гости су се у почетку бунили, док их Бора није убедио да то није није страшно и да жохари могу бити и корисни. Сада, газда Бора организује трке жохара по шанку кафане и клађење на њих. Тако скупља средства за реновирање Наше дедовине”. Каже да ће кафана, једног дана бити најлепша у целој општини.
Народ му верује…