Били смо недавно сведоци још једног нуспелог смака света. Неко му се нада а неко радује. Код нас неће бити скоро, ми каснимо за светом неких 30 година. Било је и раније неких најава и обећања, али ништа.

Било је и неких обећања још давних шездесетих година прошлог века. Ова је прича иситнита. Десило се све у једном селу близу мог града. Нећу да наводим име места, не би било лепо.

Неко је најавио смак света. Народ ко народ, воли да се плаши и да живи у страху од нечега. Телевизија беше још недоступна многима, а о хорорима није било ни речи. Прича о смаку света се лако примила међу народом. Смак беше најављен и чврсто обећан за почетак пролећа. Вести се се брзо проширише у тешким и досадним зимским ноћима. Село беше богато. Било је у њему свега. Оваца, свиња, кокошака. Било је и киселог купуса, меса из саламуре, сувог меса и туршије. Биће смак света а све ће то пропасти? ! Страшне мисли су се врзмале сељацима по глави. Што да пропадне а ми сада да гладујемо? Додуше у том селу се ретко када гладовало. И тако решише, ако већ морају да доживе страхоте смака света или страшног суда, бар да не буду гладни.

Одједном се више није чуло ни блејање ни гроктање ни кокодакање. Мирис печења се ширио селом. Поједоше све сто се могло. Не беше више ни меса, ни киселог купуса ни туршије. Сви беху сити и чекаше страшни дан. Али не беше ништа од страшног суда. А страшни дани дођоше. Глад је завладала селом. Почело је пролеће и радови у пољу, а за ручак беше мало коприва и зеља. Почео је ускршњи пост много раније него обично.

Да ли ће смак света бити праћен јахачима апокалипсе или ћемо сами да се постарамо за то? Што да се муче када ми можемо све сами?