Бајка о чаробном хармоникашу

Некада давно, у једној далекој и демократској републици, којом праведно и мудро владаше председник и премијер… и богати појединци и страни амбасадори… постојао је обичај да се политичка политичка припадност или подобност грађана награђује запослењем у државној администрацији или просвети.

Народ је то волео и сви су се радо учлањивали у политичке странке и беспоговорно аминовали свакој одлуци оних који воде земљу.

Државом је владала хармонија, а у срцима грађана искрена љубав према одабраној политичкој идеологији. Јесте да је постојао један мали проблемчић у свему томе (и администрација и просвета не зарађују новац и не пуне државни буџет, већ га, само, празне), који је се огледао у мањку новца, али шта је ту је. Да се тај проблем не би одразио на финансијску стабилност државе, узимани су огромни кредити из иностранства под врло повољним условима. Та повољност је се огледала у томе што су имали веома дуге грејс периоде, па би након подизања кредита, тек, пета-шеста генерација становништва западала у дужничко ропство.

Све бејаше као у најлепшој бајци, све док једног дана из света не стиже зао глас!

Међународне финансијске институције као услов за даље задуживање поставише смањење броја радника у државној администрацији и просвети.

Страшно! Цела република занеме од неверице…

Узалуд је државни врх покушавао да убеди светске финансијске моћнике да им одобре кредит без условљавања. Бездушни силници су, само, одмахивали главама. Светла традиција презадуживања је била угрожена. Земљи је претио хаос!

Немајући куд, државни врх сазва седницу председника државе, Владе и парламента. Надали су се да три стотине и нешто мудрих глава, окупљених на једном месту, могу наћи излаз из тешке ситуације.

Поче судбоносна седница. Уводну реч је имао премијер. Мало је замуцкивао, док је обајашњавао тренутну ситуацију, али му је председник, дискретним шаптањем, помогао да се све реченице изговори без већих пауза. После њега су се, за говорницом, смењивали сви остали који су имали да кажу нешто паметно. Сви се сложише да имају вишак радника у државној администрацији и просвети и да је једино решење њихово отпуштање. Исто тако, сви се сложише да отказе може добити било ко, само не чланови и симпатизери њихових партија.

Значи: нико!

И поче свађа: међусобно се оптуживаше за непотизам и корупцију, за запошљавање целих породица и фамилија у државној служби, по партијској основи… Почеше и да псују чланове породица једни другима: они конзервативнији својим неистомишљеницима псоваше  мајке и сестре, а они, либералнији су псовали очеве и браћу…

Ко зна како би се то завршило да се не догоди нешто крајње необично: на вратима скупштинске сале се појави човек у плавом оделу ишараном жутим звездицама. На грудима је држао хармонику и тихо свирао неку мелодију.

Незнанац узвикну: „Добар дан, часни и поштени људи!“

Сви занемеше и нико му не отпоздрави, већ се сви окреташе око себе, унаоколо и питаше се коме ли је то рекао.

Незнанац понови: “Добар дан, даме и господо политичари!“

„Добар дан!“, отпоздравише му сви у сали.

„Ко сте Ви, незнани господине?“, упита га председник државе.

„Ја сам, неко ко долази да Вам понуди помоћ.“

„Како се зовете?“, укључи се у разговор сумњичави министар унутрашњих дела.

„Зовите ме Маестро.“

„Долазите у име Светске банке или ММФ-а?“, гласом пуним наде му се обрати премијер.

„Долазим у своје име!“

„Господине, овде се расправља о судбини државе. Немојте нас прекидати. Најдемократскије Вас молим да изађете напоље!“, љубазно му одбруси председник државе.

„Ја сам и дошао да Вам помогнем у решавању проблема који Вас мучи.“

„Како?“, повикаше сви у глас.

„Ја могу својом музиком да намамим сав вишак запослених у администрацији и просвети да крену за мном. Одвешћу их иза седам гора и седам мора у земљу која има проблем са мањком радника у администрацији и просвети и тамо ћу их оставити. Ви ћете се решити вишка запослених, моћи ћете да се поново задужујете, а они које будем одвео, никада се неће вратити и учествовати на изборима и гласати против Вас, зато што сте их се одрекли. Значи: остаћете на власти!“

Сви присутни завришташе од среће!

„Сјајно! Живео Маестро!“, повикаше сви у глас. Мушкарци су звиждали, скупштинско обезбеђење је исукало службено оружје и пуцало у ваздух, а поједине посланице и министарке скидале брусхалтере и бацале их у правцу Маестра.

„А, зашто Ви нама желите помоћи?“, упита га министарка финансија.

„Зато што цео свет прича да вас, само, чудо може да спасе. Ево, ја вам нудим чудо!“

„А, шта тражите заузврат?“, упита премијер.

„Шта ми нудите?“

„1000 евра од продаје националне нафтне индустрије и највећег аеродрома у земљи!“, био је галантан министар економије и регионалног развоја.

„Прихватам!“, одговори Маестро и пређе рукама преко клавијатуре хармонике. Наста одушевљење.

„Ово мора да се прослави! Сви у кафану! Држава части!“, узвикну председник републике и сви јурнуше у скупштински ресторан, газећи једни преко других.

С обзиром да их је било доста, шеф ресторана им одобри попуст на количину. Баш их је хтела срећа…

Док су испијали аперитив и чекали хладно предјело, на брзину направише план акције, а онда, почеше са кркањем и шљокањем. Маестро је непрестано свирао. Отказаше им механизми самоконтроле и настаде невиђено весеље које трајаше до дубоко у ноћ. Новинарима забранише приступ, јер је то била пијанка затворена за јавност.

Рано ујутру, наредног дана, Маестро стаде испред зграде Скупштине и поче свирати неку необичну и лепу мелодију. Одзвањала је целом државаом у оквиру њених међународно признатих граница. Пролазила је кроз све препреке и стизала до свих грађана, али чули су је само они „прекобројни“. Сви остали су спавали дубоким сном, а они су устајали из кревета, излазили из домова, неки на врата, а неки кроз прозоре и кретали се у правцу зграде Скупштине. Хиљаде и хиљаде људи омађијаних Маестровом музиком. А, Маестро је свирао и свирао, шеткајући на степеништу главног скупштинског улаза. Када је проценио да је придошло више од 5000 људи, кренуо је у правцу најближег граничног прелаза. Пратила га је непрегледна колона „сувишних“. Одвео их је као што је и обећао…

Наредног дана извештаји са терена јасно потврдише да је Маестро успешно обавио задатак. Политичари су одахнули и одмах обавестили кредиторе да су испунили тражени услов. Кредиторима је било чудно како им је то успело. Народу је било мало чудно то што су многе канцеларије празне или полупразне и што се сви администраривни послови завршавају у једном дану, а не, као раније-месецима, а деци по школама беше чудно то што се им се одељења спајају, па их,сада, чине и по 34 ученика, а не, као пре, 17 или 18.

Све крете својим старим током и функционисање републике се врати у норамалу. Народ заборави на те промене и како је било пре њих, политичари заборавише на Маестра: на услугу коју им је учинио и на обећање које му дадоше. Нико га се, више, није ни сећао. Прође много месеци. Скоро година…

Једне вечери, председник и премијер позваше своје саветнике за односе са јавношћу и јавне наступе да би заједно направили план и програм за наредни месец. Таман су били при крају, када се, испрва тихо,а потом све јаче, зачу звук хармонике.

Председник рече своме „горили“: „Утишај, мало, тај МП 3 плејер! Како те не заболе уши, кад, чак ја, на оволикој удаљености чујем шта слушаш?“

„Није ово МП 3 плејер, господине! Ово је моја службена „бубица“. Преко ње контактирам са осталим члановима обезбеђења.“

„Па, одакле допире, ова музика?“, запита се премијер.

„Добро вече, господо!“, зачуше глас. На вратима је стајао њихов некадашњи „спасилац“.

„Аууу… Добро вече, Маестро.“, одговорише у глас председник и премијер.

„Опростите што Вас прекидам. Јако ми се жури. Свратио сам, само, да узмем награду и да кренем даље.“

„Ако, ако…“, збуњено рече премијер.

„Извините, а шта беше награда?“, покушавао је да се присети председник.

„1000 евра, господо! Чини ми се од продаје неких јавних предузећа или тако нечег… Мада, то мени није важно. Мени је важно, само, да будем исплаћен.“

„Што јес’-јес’“, настави премијер да замуцкује.

„А, да, да! 1000 евра! Само… мораћете, мало да причекате.“, љубазно је се смешкао председник.

„Колико?“

„Док не стигне министар економије и регионалног развоја. Он је по Уставу надлежан за исплату таквих награда. Сада ћемо га, одмах, позвати.“

„У реду, ако Устав тако налаже…“, рече Маестро, седе у једну слободну фотељу и тихо свираше неку мелодију. Остали су се гледали међусобно и покушавали да „разговарају погледима“.

Не прође много, кад у просторију ступи министар економије и регионалног развоја: „Звали сте ме?“

„Јесмо.“

„Зашто!“

Председник и премијер му очима показаше у правцу Маестра. Министар се окрете према њему. Прво се, мало збуни,а онда се прибра и испружених руку крете према Маестру:

„Добро вече, поштовани господине! Па, откуд Ви? Којим добром?“

„1000 евра“, одговори Маестро.

„Молим?“

„Дошао сам по новац! Одрадио сам посао и дошао сам да ме исплатите! Председник и премијер кажу да сте ви, по Уставу, надлежни да ме исплатите. Или је се Устав, у међувремену, док смо Вас чекали, променио, па, сада, морамо да чекамо неког другог да донесе паре?“

„А, не, не! Ја сам надлежан. Него, постоји један мали проблем…“

„Да л’ Вам није завршено радно време, па треба да дођем сутра?“

„Не, не. Све једно је кад ће те доћи. Што се мене тиче, могли сте и ноћас. Исто Вам се „хвата“…“

„Па, шта је у питању?“

„Немамо 1000 евра.“

„Добро. Исплатите ми противвредност у вашој валути.“

„Не можемо ни у нашој валути.“

„У доларима?“

„Ни у доларима!“

„Како, онда?“

„Видите, господине Маестро… аеродром, још нисмо продали,а националну нафтну индустрију смо продали једном братском народу за „багателу“. Знате, хтели смо ми да је продамо за велике паре, међутим „на врага“ појавише се они. Ми им рекосмо цену, они почеше да се дуре и љуте, као: „Каква смо ми браћа, кад сте нам толику цену одвалили? За колико бисте је, тек, продали непријатељима, кад нама браћи, оволико, тражите? Срам Вас било! А, колико ми Вас волимо! Ми би за Вас, учинили све што није на нашу штету,а Ви нећете ни цену спустите!“ И ми, шта ћемо-спустимо цену. Продамо, тек, толико да није за џабе! То мало пара, што добисмо, потрошисмо на плате и пензије и тако…“

„И, шта сад?“, упита Маестро.

„Ништа. Нисте Ви једини, који су остали без 1000 евра. Исто смо обећали и свим грађанима, па су уместо новца добили „шупаљ нос до очију“. Али… не љуте се. Схватају да је то национални интерес и ћуте. Ја Вам предлажем да се солидаришете са њима!“

„Господо, предлажете ли ми и Ви да се солидаришем са грађанима Ваше земље?“, упита Маестро председника и премијера.

„То би било врло мудро и политички коректно са Ваше стране, господине Маестро!“, сав срећан проговори председник.

„Држава би Вам, била веома захвална!“, надовеза се премијер.

„Који сте, Ви, гилиптери, јеботе… Не могу да верујем! Слушајте ме добро: имате пет минута да ми исплатите 1000 евра или ћете се горко кајати! Јесам ли јасан?“

Атмосфера је била крајње напета. Слушали су Маестрове претње, а нису знали да ли блефира или је озбиљан у намери.

Један од саветника приђе председнику и шапну му нешто, онда председник приђе премијеру и шапну му, вероватно то исто.

„Господине, рече премијер, ми Вам, као обештећење, нудимо посао у државној администрацији или просвети!“

„Стварно?“, иронично одоговори Маестро.

„И то, на неодређен период. Што би рекао прост народ „за стално“. Ево, баш планирамо повећање плата у тим областима рада!“, укључи се председник у покушај да убеде Маестра „да стави главу у ћоше“.

„Иди, бре…Њц-ц-ц-ц-ц-ц. Ниси ти за џабе председник, кад си толико паметан!“

„Хвала, господине!“, одговори председник, поносито се смешкајући.

„Хоћете ли ми дати и Ваше држављанство, па да будем комплетна будала? А?“

„Ееее….Немојте тако, господине…“, покуша министар да смири ситуацију.

Маестро се није дао: „Па, да и мене, једног дана, неки други хармоникаш, одведе у „пизду материну“, да бисте Ви могли да се и даље задужујете? А и њему бисте, уместо пара, исплатили три кубна метра магле да му заклања поглед на живот кад му је тешко?“

„Господине, бирајте речи. Не заборавите да разговарате са државним врхом једне озбиљне, суверене земље!“, припрети председник.

“Море… видим ја с ким разговарам. А, Ви ћете видети кога сте зајебали!“

Маестро устаде из фотеље и како је се, изненада појавио, тако и нестаде, бесно затворивши врата за собом.

Председник, премијер, министар и саветници остадоше и ћутке се гледаше међусобно. Плашили су се Маестрове освете.

Наредили су обавештајним службама да га потраже и прате његово кретање. Јављено им је да га нико нигде није приметио. Нестао је…

Наредне ноћи, када је цела република спавала, зачу се тихи звук хармонике. Са, ко зна које, стране света, се појави Маестро и за њим непрегледна колона оних које је, пре неколико месеци одвео, јер су били вишак радне снаге у државној администрацији и просвети, а за њима, још једна колона: вишак радника у државној администрацији и просвети из свих земаља света. Милиони и милиони људи! Распоредише се по канцеларијама, шалтерима, ходницима, подрумима и школама и спремно дочекаше нови радни дан и збуњене грађане и ученике…

И тако је се Маестро осветио непоштеном државном врху.

Иначе, република је, од тада, у великој кризи: имају више просветара, него ђака и више административаца, него грађана. И, наравно: не могу да подижу кредите…

Многи њени становници, у данашње време, се питају, зашто је ова република у великој кризи, толико старој да јој се корени губе у далекој прошлости. Ево, ја им кажем зашто:

Јер, су њихови преци, некада давно, да извинете, зајебали чаробног хармоникаша…

0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *