Код нас у задрузи су биле све углавном домаће зивотиње. Залута ту понеки твор, јазавац, неко испадне мајмун, буде и по неки пијани клен у нашем рибњаку, а врло ретко неко испадне лав. У свој тоj шароликости нашег друштва била је једна животиња која нипочему није припадала, нити овом друштву, нити овом континенту. Кажу да је побегао из зоолошког врта из далеке Кеније. Тамо је важио за приглупу животињку. Чули смо да је некако завршио неку школицу и да је радио као конобар. Свима се представљао као Рајко Кенгур. Ми га прихватисмо онако како то нама прасићима и доликује, другим речима, баш нас било брига ко је и шта је. Мени кенгури јако личе на магарце. Нису много паметни. Ружни су. Имају дуге уши и јако су пргави. Овај наш Рајко је био посебно пргав. Волео је да боксује. Касније смо видели на телевизији, у цртаним филмовима, да кенгури боксују и рукама и ногама. Ајд што је волео да боксује него је једном приликом Живку шумару отео секиру па упао у сеоску кафану и правио хаос. И тако је наш Рајко Кенгур живео са нама. Помало је радио као конобар, помало је ишао у школу и доможе се неке дипломице. Зли језици кажу да је диплому купио на бувљаку, али, како није имао довољно пара, није купио диплому неког државног факултета него приватног.

Мало по мало Рајко поче да се дружи са Управником Задруге. Мало је почео да му помаже око неких ситнијих послова. Углавном је ишао по бурек и кувао кафу јер му је то најбоље ишло од шапе. Али нико није знао колико су те шапе лепљиве. А биле су лепљиве да лепљивије не могу бити. Све што би му се залепило за шапе Рајко је трпао у торбу. Трпао, трпао, све док се торба није препунила и пукла. Како је торба пукла, пукла је и брука. Видесмо сви шта беше у њој. Од пара па све до жардињера….Ал’, не умре Рајко од срамоте. Умро је јер више није могао да краде. Нека му је лака црна земља!

Прасе Драгиша