Да ли сте икада погледали горе, у ведрој топлој ноћи? Погледали у све те звезде које трепере с неба и запитали се: Има ли тамо живота?

Неко је једном рекао да, ако међу толиким трилионим трилиона звезда и планета које круже око њих, нема другог (или сличног) облика живота, онда је то страховит губитак простора. Даклем, за предпоставити је да је вероватноћа постојања живота ван ове планете веома велика и да га има у незамисливо великом броју.

Е сад, вратимо се нашем погледу у небо. Елем, гледате ви у небо и оне трепераве тачкице (и као правите се да знате имена констелација и звезда), онако недотупаво и са неком сетом у очима, коју нормално нико не види јер је мрак, и запитате се: Ди баш да, од свих тих планета и светова, мене западне баш овај и то још ова земља?

Нисам ништа скривио. Ништа крао, палио, убијао, клао домаће живуљке ноћом по гробљима. . . ма ни камење нисам бацао на богомољу, што свог, што туђег вишег бића. Слушао сам (углавном) родитеље, прао зубиће више пута дневно, користио сам заштиту (осим баш кад је била фрка), љубио ближњег свог (сва три пута, како то обичај налаже) и желео добро свима (добро не баш али великој већини). . .

И поред свега западне ме ОВО!?!?

Окружење (да не кажем – земља), којој светска криза не може ништа и која ју је (напреднаведену – кризу), савладала пишајући уз ветар (а и у чај) и остала храбро незапишаних ногавица; у којој запосленост расте, иако се фабрике затварају не по дневној већ сатној учесталости; у којој расте извоз, иако се све увози, а за оно што се још производи овде – држава ће се већ постарати да се затре; у којој расте стандард грађана који већ годинама не примају зараде, пензије, социјалну помоћ и у којој су сви задужени и у име идуће три генерације; у којој су од некада светски признатог школског система направили спрдњу и потпуно обесправили и понизили оно мало правих и савесних просветара, а од ученика направили зомби идиоте заинтересоване само за смс, пиће и редован (и још редовније фимован) што орални, што насилни групни сеx; у којој су лекари бар писмени а за знање ко те пита (ипак све се то на крају сарани или кремира) и наравно третирају пацијенте као стоку која добра само за мужу евра; у којој се запошљава и суди „ни по бабу, ни по стричевима“ већ по наређењу високе, више и највише (читај – партијске) силе; у којој кримосе од пандура разликујеш, не по униформи већ по томе како се отарасе доказа; у којој не једемо хлеб од брашна већ од адитива а пијемо отрове и продукте реакторских хлађења, разних боја, укуса и густине; у којој плаћамо бензин као да се увози са друге планете а не из друге државе, захваљујући глоби власти која се уградјује само 60 до 70% у цену, а од путева (за које нас такодје глобе) отпадају точкови и други делови аутомобила (и тела); у којој железница која јури 30 на сат гура све путнике у цео један вагон, без обзира на удаљеност дестинације а авионима отпадају шрафови и мотори, па их после крпе селотејпом; у којој већ пола света одлаже и спаљује отпад разних нивоа токсичности и нивоа зрачења итд, итб, исл. . .

И када сагледате своју ситуацију, позицију и позу (са углавном високо изложеним глутеалним делом), како да не пожелите да одете било куда одавде и будете много мање срећни уз редовна (и неколико хиљада пута већа) примања, нормалан и здрав живот и ужасну носталгију, због које осећате скоро физички бол у гонадном и (већ раније помињамом) глутеалном делу тела, када год се сетите родног краја и лепоте живљења у њему? !?

Аутор: Сањин Живковић