Кад смо били срећни са тако мало

Ако си био/ла дете за време 70, 80, 90-тих, (као ја)

Како си ПРЕЖИВЕО/ЛА?!

Деца су се возила у колима без сигурносних појасева и аирбаг-ова. Нису постојали сигурносни чепови на бочицама лекова, нити браве на фиокама и вратима. Кад смо возили бицикле, нисмо имали ни кацигу, нити штитнике за колена и лактове. Пила се вода директно из чесме, у башти или где бисмо је нашли, све док више не бисмо били жедни!!!! Нису постојале флаше са водом за пиће.

Сатима смо правили аутомобиле од кутија, даски и цеви, а они сретнији, који су имали пријатеља са бициклом, ухватили би се од позади да их вуче на врх узбрдице…, ко би се сетио да нема кочница!!!! После неколико падова нашли бисмо решење проблема,…заустављали бисмо се ударцем у дрво или земљу.

Ех, да! У то време није било пуно промета.

Излазило се напоље да се игра под једним условом- вратити се на ручак или вечеру….или кад падне мрак.

Ишли смо у школу и враћали се кући, уз пут пробајући све воће на које бисмо наишли….директно са дрвета…!!! Нисмо имали моблине….Тако НИКО није могао знати где смо!!!! Падали смо, рањавали се, ломили кости, губили зубе,…али никада није било тужби за ове инциденте. Нико није био крив…само ми!!!!

!!!НЕЗАМИСЛИВО!!!

Јело се све: колачи, хлеб, чоколада, сладолед… Пили смо зашећерене сокове, али нико није имао проблем са тежином, јер смо проводили дане трчећи и играјући се… Једна Кока Кола се делила на четири (кад смо је могли купити и то је била стаклена флаша од литра)… Пили смо сви из исте флаше и нико није због тога умро.

Нисмо имали Play Statione-e, MP3-e, Nitendo-e, xBox-e, видео игрице, 99 ТВ канала на кабловској, кућни биоскоп, „surround“ звук, Лаптопове, PC-е, „chat-собе“, Интернет,…итд…

И никоме није било ДОСАДНО!!!

Имали смо, уместо тога, ПРАВЕ ПРИЈАТЕЉЕ!!!!

Излазили смо. На бициклу или пешке смо ишли код пријатеља, улазили бисмо једноставно, без звона, и ишли се играти!!!!

Тамо напољу!!!!!

У овом окрутном свету!

Без чувара које плаћа тата!

Играли смо жмурке, јурке, полицајаца и лопова, фудбал, кошарку, одбојку….а ако неко није био изабран у тим за игру, никад то није била драма. Ко није био добар у школи, једноставно је понављао разред- није се ишло код педагога или психолога! Понављала се година и сваком се давала друга прилика.

Имали смо слободу, УСПЕХА И НЕУСПЕХА!!!!!

ОДГОВОРНОСТИ!

И научили смо бирати!!!

Јеси ли и ти из те генерације?? Ако јеси, потроши минут на сећања, подсети и друге да можда на трен забораве ужурбани живот који проводе и поново постану деца као некада…

Неко ће сигурно рећи: „Кад је то било?!!!!“

МА… КАД СМО БИЛИ СРЕЋНИ СА ТАКО МАЛО!!!!!!

Извор: http://unajedina.blog.rs

0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *