Стицајем разноразних околности, ја сам један од срећника који има решено стамбено питање. Срећа је утолико већа што имам могућност да живим у центру града. Али, не могу сав свој иметак понети са собом. Нешто је остало мало даље од мене. Да, мој љубљени ауто је остао на старом паркинг месту. Пројектант који је осмислио зграду у којој сада живим, осмислио је и гаражу. Свака част. И ја поседујем пар квадрата тог простора. А, не знам, само, шта ће ми? Вероватно је врли архитекта мислио да ће, само, врло богати ту живети. Врло богати у нашем друштву возе џипове, а џип, без проблема, може да уђе у гаражу. Ја не смем ни да помислим на то. Оде картер! Могао бих да продам ауто и да се задужим као два просечна Србина, па „скрпим“ паре за неку половну „Ладу Ниву“. То би било идеално и за путеве и за гаражу,а ни паук се не би усудио да је однесе! Тако да ја, још увек, паркирам на старом паркингу, 400 метара од стана.
Него сам, ја смислио да оснујем своје предузеће чијим ћу приходом плаћати рачуне, а имаћу право и на службени паркинг. Предузеће ће се звати „Клупе-паркинг сервис“ или ти скраћено КПС. Што, само, возачи да плаћају данак? Гомила људи ће, сада, на пролеће почети да седи по парковима. И то, за ЏАБЕ! Е, па, нећемо тако! Сат времена седења у парку – 25 динара, у центру, у хладовини – 40, у центру, „на сунцу“ – 35. Е, сада… ко ће да ради у тој фирми? Да ли, прво, да запослим фамилију, пријатеље или по партијској линији? Или би било боље да примам мито за посао? Да распишем тендер за продају радних места? Па, ко да више? И, наравно, плаћаћу порез! Што државни, што општински… Од општинског ће се финансирати општинари и рад паркинг сервиса, а можда остане нешто да се купи мало асфалта за неку рупу на путу. Мада, не би ваљало да се окрпе, све рупе…
sve ja prihvatam,ali mi samo rupe ne dirajte!to je jedino sto je ovoj sirotinji ostalo za zabavu!