Ох! Моја домовина! Моја родна груда! Из које, никако, не успевам да побегнем…

Земља великих пространстава, које је опустошила бела куга, непрегледних шума, које су посечене вредном руком шумокрадица, зеленила, тј. врзина и жбуња које постепено заузимају обрадиво земљиште и сеоске путеве, прелепих животиња које проклињу судбину што нису егзотичне, а неким чудом су преживеле ловну сезону и непрестано, преживљавају криволовну сезону, земља бајколиких река препуних мртве рибе, пластичне амбалаже, аутомобилских гума и свега оног што не треба никоме, а сморно је носити га до контејнера и бацити га у истог, земља разлоканих и раскопаних путева, који вам својим стањем нуде могућност да споро возите и да уживате у панорами ретко виђеној: дивљим депонијама које вам омогућавају да баците ђубре у току саме вожње и предивној амброзији која бујно расте поред путева и својим цветним прахом, шири вам алвеоле плућа дајући један нови осећај живљења… преживљавања. Земља грандиозне администрације, захуктале инфлације, невероватно функционалног црног тржишта, квалитетне политичке трговине, ефикасних закона, експерименталне демократије од које већини њених становника трну уши, као у екстази… свакодневно.

Земља инспиративне свакодневице, која би Шекспиру помогла да годишње потроши шлепер папира, буре мастила и пун јастук перја.

Иначе, Шекспир је писао све и свашта, па и трагедије. Шта би писао да живи данас и овде-стварно не знам? Вероватно, епску фантастику… Можда, колумне у жутој штампи?

Тај енглески шкрабаџија је осмислио и лик једног финог, углађеног фрајера, кога породичне размирице натерају да постане неуротичан. Једноставно, сазна неке страшне чињенице и ’’одлепи’’.

Момак се зове Хамлет. Његова кева, након смрти свога мужа, а његовог оца, решава да се уда за свога рођеног девера, а Хамлетовог рођеног стрица, да би након његове смрти наследила његову девизну пензију. Хамлету то страшно тешко пада, јер не зна како да се обраћа кеви: ’’стрина’’ или ’’мама’’ ? Зато почиње да се дрогира.

Једне ноћи док је седео поред ћалетовог гроба и  размишљао шта ће да ’’дува’’: лепак или бронзу или да се не ’’уради’’, он изговара чувену реченицу која му доноси светску славу: ’’Бити ил’ не бити, питање је сад!’’

На то се људи генерацијама ложе и говоре да је Шекспир геније. Добро, нека буде! Шекспир је геније. Кажу и да је та реченица генијална, јер садржи више емоција него једна цела латиноамеричка или турска серија. Добро! Реченица је генијална.

Али, реците ви мени, поштоваоци Шекспира, шта би Хамлет рекао да је наш држављанин у садашњем времену и да је сазнао оно што сви ми сазнајемо сваког дана, гледајући ТВ и читајући новине? ’Ајде, ’ајде, реците слободно! Не знате? Добро… рећи ћу Вам. Али, немојте рећи никоме ко је млађи од осамнаест година!

Хамлет би на све ово, што нам се, свакодневно догађа, рекао:

’’Да те јебу редом, сви или да те нико, низашта, не јебе?

Шта је горе од та два?

Питање је јуче, питање је сад, питање је док си жив!’’

Задружни коњ