Са великим болом и тугом Вас обавештавам да је ваша идеја о оснивању приватног предузећа које би наплаћивало седење на клупама, већ, одавно заживела у једној касаби у централном делу наше демократске домовине и да се та мода шири невероватном брзином по целој нашој отаџбини. Схватам да сте маштали да постанете део структура блиских локалним и државним моћницима и да се инфилтрирате у наш систем „наместим ти по’со- капитализма“, али сте, на жалост, закаснили. Неко је већ дошао на такву идеју.
И што је главно, обични смртници је не могу спровести у дело. Само је појединци блиски локалним властима могу реализовати, јер је исувише оригинална. У ствари, није таква: она је као проналазак точка или ватре – епохална! Не само да се наплаћује седење на клупама у зависности од годишњег доба, у којој је зони града клупа, у којем добу дана се седи на клупи и да ли је клупа у сталном или повременом хладу или је изложена Сунцу, већ се врши и санкционисање грађана који седе на клупама, а не плаћају коришћење те благодети.
Предузеће се, заиста, зове „Клупа паркинг сервис“ или скраћено-КПС. У суштини је приватно, а за јавност то је Јавно комунално предузеће „Клупа паркинг сервис“ и општина је његов оснивач. У оквиру њега постоји, огранак предузећа који се зове „Паучић“. Он је задужен за уклањање грађана који седе на клупи, а неће да плате коришћење те услуге или су прекорачили уплаћено време за седење. Несавесни грађани се подижу са клупа, помоћу једне врло модерне машине, иностране производње, која се производи у НАСИ (НАСА) од материјала који пркосе сили гравитације, тако да се њоме са клупа могу подизати и веома дебели грађани. Не знам како се та машина зове, али народ је зове „штангла“. И, та машина је, врло, скупа. Општина није имала новца да је купи, па ју је закупила од једног локалног бизнисмена. Након подизања са клупе грађани се односе у „паучић плац“, где остају све док неко не дође и плати „седарину“ за њих. Грађани ове општине су се толико саживели са радом „Паучића“, тако да крајње опуштено реагују, ако им се неко од укућана нестане. Прво оду на „паучић плац“ да виде да ли је њихов члан породице „дигнут са клупе“, па, тек, онда у полицију. Али, никада нико није отишао у полицију, јер су своје најмилије, увек проналазили на „паучић плацу“. Иначе, дневна „седарина“ износи 2000 динара, под условом да средњи курс евра није нижи од 100 динара.
Знам да ће Вас ова моја вест растужити, али шта ћу Вам? Нисам Вам ја крив што сте, исувише, обичан човек. Или сте, заиста, прасе? Морам Вам, рећи нешто, што ће Вас, можда, још више растужити: посао им иде толико добро, да су расписали конкурс за 1000 нових радника!
Обришите сузе, господине Прасе! Можда још није све изгубљено! Зашто не бисте конкурисали? Фирма је стабилна, а плате редовне. Ако Вам се није посрећило да будете власник једне модерне фирме, барем, будите њен радник.
Услови за пријем у радни однос су следећи:
- сви кандидати морају бити из истог села,
- ниједан не сме бити факултетски образован (пожељно је да нема ни средњу стручну спрему),
- сваком кандидату жута боја, мора бити омиљена.
На жалост… не могу се сетити имена места у коме је ова идеја заживела. Јесте то негде већ урађено и фунционише, али се не могу сетити где. Сећам се, само, да је у новинском тексту писало да сваки грађанин ове касабе, ако угане ногу у некој од безбројних рупа на уличном асфалту, може допузати до фонтане у центру града и у њој расхладити ногу да би му оток спласнуо и тако лакше одскакутао до зграде Хитне помоћи.
Ето, то Вам је неки траг: рупе на улицама и фонтана у центру града. Надам се да ће Вам ови детаљи помоћи да сазнате о којој је касаби реч.
Срећно!
Задружни коњ