О мртвима све најлепше, тако се каже а тако и налажу правила лепог васпитања. У овој реченици ако неко мисли да пронађе иронију погрешиће. Kада говоримо о несрећном Зорану Ђинђићу, не би било фер да будемо злуради на било који начин.

Пратећи српску штампу и телевизију у време када је годишњица атентата на председника Владе Србије, Др  Зорана Ђинђића унапред можете бити сигурни шта ће се писати, говорити и шта ће се обећавати у Зораново име. Најмање што човек може да примети а да не буде ироничан је предност оних који памте само пар задњих година, онда и све ове манифестације које славе Зоранове идеале могу имати неког смисла.

Млађе генерације које одрастају у времену друге деценије XXИ века, пре ће помислити да је Зоран Ђинђић био поп певач који је настрадао у саобраћајној несрећи, који за живота није имао каријеру која му је омогућила популарност већ ју је стекао постхумно и то код оних који не само да га нису слушали већ слушају сасвим другу врсту музике.

Зашто онда у овом времену демократије имамо једну форсирану слику о Зорану Ђинђићу уместо да нам неко каже: “Ако истину не можете знати онда Вам нећемо сваког 12. марта приредјивати сцене из Нушићеве Ожалошћене породице у маестралној режији Демократске странке.”?

О томе шта је Зоран Ђинђић урадио тешко је говорити, провео је само 2 године на власти у једној непринципијелној коалицији која сем пароле „Доле Милошевић“ није више имала ништа заједничко. Његова влада је садржала и аутономаше из Војводине, српске десничаре, левичаре, бивше комунисте, монархисте, прелетаче свих могућих странака, то је била таква коалиција да би и сам Коперфилд имао мука. Ако се на томе додају и људи које нико не само да није познавао, него су представљани као врхунски зналци свог заната само, а имали су несрећу да нису били медијски експонирани, онда није требало бити превелики аналитичар да би се наслутили ломови.

Због истине, ако ни због чега другог треба бити поштен па рећи да је то била влада са најнижим рејтингом у јавности још од Владе Николе Шаиновића.

Да ли је умесно поредити Николу Шаиновића и Зорана Ђинђића?

Сигурно да је лакше рећи није, али. . . . мириси свих сузаваца са протеста 90-тих нису имали за циљ да нам дају Јањушевиће, Колесаре, Влаховиће… људе који су заслужни за рехабилитацију Милошевићевих ратних и поратних профитера.

У таквој Влади било је јасно да свако ко се у њој налази може да се опростити од даље политичке каријере.

Она је била анти-пропаганда свих оних надања са протеста противу коалиције СПС-ЈУЛ-СРС.

Зоран Ђинђић као врхунски интелктуалац, али и тотални аматер када је у питању власт, наставио је да се понаша као да је и даље у опозицији. Да ли је власт разумео?

Изгледа да није. Тако нам барем каже његова Демократска странка. Осим тога што је лустрирала 95 % људи из његове Владе, она се потпуно одрекла, а и окренула од Зорана Ђинђића, чини се и више него Дачићеви Социјалисти од Милошевића.

Осим што се само вербално позива на Зоранов лик и дело, све остало је потпуно другачије.

Зоран Ђинђич би сигурно изгубио изборе да их је доживео, људима се не би удварао и не би им причао ствари које не постоје. Поново би био жесток опозиционар а вероватно би и био смењен у сопственој странци. Овако, да је жив, не би се вероватно радовао постухумној рехабилитацији од политичких протвника који му тек сада одају признање за врхунски интелект и дискретном окретану ледја од његових најближих сарадника.

О неукусној и неискреној патетици његових страначких колега да и не говоримо.

Може се рећи да је Србија ипак разумела Зорана Ђинђића, али и да је и Зоран Србију разумео, али нажалост било је прекасно.

Мистер НО

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.