Овог 11. марта се навршило 6 година од када је отишао са животне сцене човек који ће ући у све уџбенике који се буду бавили Србијом али и простором бивше Југославије с краја XX и почетка XXИ века.

Тешко је и данас било шта рећи о Слободану Милошевићу, а да то неће ићи из крајности у крајност. Од величања до потпуног омаловажавња и приписивања кривице за сва зла која су нас задесила, али која и даље трају.

На политичку сцену излетео је метеорском брзином, толико брзо да његови противници нису стигли ни да схвате ко је Он, а већ је било касно за било шта.

Обећао је Србији враћање поноса и бољи живот, који не само да није дошао, него данас када људи говоре о времену пре Милосевића најчешће користе синоним „срећна времена“! О поносу и да не говорим.

Реално говорећи, са данашње временске дистанце, Србија је у време СФР Југославије доживела највећу стопу индустријског раста, незапамћено улагање у социјални, здравствени, просветни систем, једном речју, просперитет какав није имала ни пре, а ни после времена СФР Југославије.

Ипак, народ у Србији те 1987. године био је нечим незадовољан и жељан промена.

Због чега?

Да ли зато што се показало да Срби дефинитивно не владају сопственим емоцијама и нису кадри да живот гледају реално или зато што су заробљеници сопствене, у вецини случајева погрешно протумачене, митолигије и националне историје?

Можда и због, у најмању руку, перверзног политичког система који јој је био наметнут са покрајинама Војводина и Косово, што је самој Србији донело један ружан атрибут- „ужа“ Србија.

Углавном, Слободан Милошевић је имао, показаће се, безрезервну подршку од народа те 1987., па све до можда 1991/92. Године, за своју политику промена и „антибирократске“ револуције.

Међутим, Слободан Милошевић је морао  знати оно што обичан народ не зна, а и никада неће ни знати: да политика није љубав и жеља, већ разум и стварност. Историја Срба је била препуна таквих ситуација у прошлости и на жалост, сам Милошевић се показао као лош зналац сопствене националне историје.

Народ, а такође и историја не воле губитнике, не само да их не воле, већ и беже од њих. Као када имамо рођака у фамилији који је много сиромашан или ометен у развоју: њиме се нико не хвали.

Историја памти исто као и народ, а то су последице нечије владавине. А, оне су толико опасне да смо данас сведоци да некадашњи термин „ужа“ Србија не само да није више актуелан, него је можда и постао нетачан за простор који је обележавао.

Гледајући резултате пописа становништва из 2011. године видимо да та „ужа“ Србија, не само да је превелика, него да има пространства као далеки исток Русије, ненасељена, пуста, девастирана.

Занимљиво је, како би Слободан Милошевић, дубоко у себи, интимно и искрено прокоментарисао те резултате и како би сам оценио сопствену владавину?

Да ли би кренуо истим путем?

Лако је данас паметовати, али може се рећи да у целокупној историји српског народа само два њена владара су имала стицај светских околности да су могла доносити судбоносне и далекосежне одлуке по свој народ и земљу. То су Краљ Александар I Карађорђевић и председник Слободан Милошевић. И ако су идеолошки и временски неспојиви, поделили су исту судбину за сопствене заблуде.

Платили су главом, сопственом народу су донели страдање и несрећу, а и сопствени породични дом раселили и изгубили.

Зато, данас када се помене Слободан Милошевић, можда је најбоље о томе јавно не причати, али добро у себи размислити, да не бисмо поново били лоши ђаци сопствене историје.

Мистер НО

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.