Био једном један човек.
Не!
Био једном један политичар.
Не, не, не!
Био једном један вођа!
Да, тако је!
Био једном један вођа, који је често и надахнуто говорио пред својим народом. А народ му је клицао: “Вођо, ми те волимо, вођо, ми те волимо!“
“МА, ВОЛИМ И ЈА ВАС!“

И? Шта је поента приче? Ево, овако: сви ови, који су тада били они, који са подсмехом гледаше вођу, а у тајности му завидеше, и који силно желеше да буду калиф уместо калифа, т.ј. који од ондашњих оних постадоше садашњи ови, дали би своје дупе (упс! пардон!) гу’јцу своју би дали, да имају народ који ће им клицати о љубави. Али нема! TZVRTZ! PRTZ! Нема! Појела маца! Нико њих не воли. Осим оних који имају неке користи. И зато су они попут оне деце са којом нико неће да се игра. И која после буду намћори, баксузи и угурсузи, које сви избегавају. Уосталом, како народ да воли власт, кад је власт далеко, па је народ и не види. А далеко од очију, далеко и од срца.

А, и тај вођа, он је имао оно што ови немају. Имао је харизму. И жену, такође. Захваљујући харизми владао је народом, а захваљујући жени отишао је у ПМ. Није ми било жао кад је ош’о.

Требало је да оде и пре. Гласали смо да оде. Само што ови, који су онда били они, нису способни ни мангупе у својим редовима да среде. Не. Они су изабрали највеће медиокритете да се играју државе, и да им се диве и увлаче, д’извинете, у пркно. Сви би они да буду као вођа, да уздигну ћубицу, па да свима мајку мајчину, па нек иде живот. Али, немају петљу. Морају да ћуте и аминују шта им се каже отуд из Јевропе. А онда бркну прстом тој истој Јевропи у око, падајући ничице пред човеком који се очигледно досађивао, као да је у гостима код сиромашних рођака.

Елем, хоћу да кажем, воле и они нас, само се праве.
А, што рече једном Писац, Србијом владају осредњи, па према томе и њихови резултати не могу бити бољи од осредњих. То беше неких седам-осам година уназад. Данас овом Страдијом владају никакви. И резултати им не могу бити другачији од њих самих.