У студентски град пођи, кући дођи!

preuzeto sa politika.rs

Ново време и ситуација када држава пролази кроз вишегодишњу економску кризу налажу да одржање постојећег стања у нашем систему више није могуће, те да је неопходно спровести мере које ће довести до повећања запослености ипривредног опоравка. Један од начина јесте привлачење страних инвеститора који би отварали нова радна места и јачали привреду земље. Нешто сложенија и превасходно системска мера која се планира и спроводи дугорочније јесте усклађивање потреба тржишта рада са системом образовања. Образовни систем у Србији нема савремену номенклатуру, јер је постојећи стар скоро 30 година. Нека занимања више не постоје, нека су претрпела измене.

Нови Сад као студентски град има 41.477 студената I степен студија, 6.333 студената II и III степенa студија. Град Нови Сад располаже са само 2663 места у студентским домовима, по конкурсу за 2014/2015 годину, док сваке године конкурише између 4500 и 5500 студената за постојећа места, близу 50% отпадне са листа. Са листе кандидата за бруцоше 2/3 отпадне, што значи да је само 1/3 примљена, док студенти свих осталих година, чак и мастер конкуришу на заједничкој листи, од којих 1/3 отпадне, што значи да 2/3 кандидата добија дом. Министарство образовања нема довољно финансија да сагради нове домове. Свесни смо ми студенти да живимо у држави где се хуманитарним акцијама купују инкубатори за новорођенчад. Моја идеја је да свака општина плати места за студенте из њих у складу с могућностима за изградњу нових домова, што би значило ако Јагодина има за 50 места толико би инвестирала, Чачак 30, Крагујевац 15, Ниш 10 итд. Пошто би свака општина инвестирала за одређен број места, ти студенати које би оне послале из своје општине на студије у Нови Сад трошкове становања би плаћали својој општини месечно. Што би значило да је општина једном уложила, а враћало би јој се у наредних 100 година. Самим тим општина у те домове може послати студенте чија се струка тражи на тржишту рада те општине. Уједно на овај начин би повећали и наталитет, јер би брачни парови могли да планирају децу, знали би да ће општина бринути о њиховој будућности. Домовима прве класе плаћају се1890 динара месечно, док друге 1470, нек у новосаграђеним домовима цена буде и дупло већа опет је јефтиније него живети у стану.

Држава односно министарство финансија започело је 2006. године са програмом – Прва шанса, који се реализује преко Националне службе за запошљавање. Овај програм је намењен запошљавању младих до 30 година старости, који су без радног искуства. Програм подразумева волонтерску праксу од 3 месеца а затим приправнички стаж од 12 месеци. Ради лакшег примања почетника у радни однос, држава плаћа све неопходне доприносе, док плата иде на трошак послодавца. Пошто општине у Србији имају обичај да дају најбољим студентима 3000-10000 динара месечно стипендију, које се касније не враћају кроз повратак студента у ту опшину, већ је то бачена инвестиција. Може се потписати уговор између студента, општине и компаније, да студенту буду плаћени трошкови у смештају, као и оброци у студентској мензи, али је студент дужан да се врати по завршетку студија у општину и ради за компанију која му је покрила трошкове наредних 5 година. На овај начин се избегава злоупотреба прве шансе, којом послодавац сваке године запосли новог студента. Истовремено прекинуло би се са праксом одлива младих у градове. Остали студенти који немају јаке компаније у својој општини могу се обрести у првој шанси.

Ако већ желимо и странце у наше домове зашто Париз не би платио исто за њихове студенте изградњу, као и земље из окружења, нек инвестирају за 20, 30, 60, 300 места ако желе. Ми желимо мултикултуралност, желимо да промовишемо различите културе и нације. Желимо да докажемо да можемо живети сви под истим кровом. Уједно Приштина би могла да плати њиховим студентима, самим тим ти студенти би имали већу припадност Србији, јер би студирали овде, држава им омогућава да студирају јефтиније, међу различитим студентима, који промовишу своје особености и осећали би се грађанином ове државе. Студентима сиромашнијих општина које не би имале могућност да финансирају изградњу нових домова, остала би могућност да конкуришу за места у већ постојећим државним домовима.

Пре годину или две Нови Сад је склопио договор с мађарском владом и градио се дом само за студенте мађарске националности, ми не желимо гето да стварамо, желимо, да сви будемо под истим кровом без обзира на националност. Сврха и јесте поштовати другог и преузети нешто добро из туђе културе, а не затворити се.

Ове мере су у државном интересу, ово је бољи начин бриге за студенте, јер овим путем се подиже и ниво образовања. Боље је обезбедити студенту јефтинији смештај и допустити му да вредно учи и ради, него отварати приватне факултете у сваком селу, продавати дипломе и губити стручност, те растао број студената са невалидним дипломама узалуд. Не смемо сеиграти с образовањем, не може се завршавати у шупама факултет, не може се водити политика: „боље на факултет него на улицу“, уништавати на тај начин мали број образованих који су се трудили, радили и на крају неко други добио посао. Циљ нам је да побољшамо квалитет живота надарених студената који живе у домовима. Студенти су наша будућност. Сви смо свесни да је знање једина инвестиција која се може продати, али истовремено и задржати.

Аутор: Бане Тођер

 

0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *