Прекјучерашња олуја оборила је Павловића храст. Ишчупала га је из корена. Био је висок преко 20 метара. Јуначки је трпео ударе ветра пет векова, да би ипак поклекао пред последњом олујом.

Ако мало боље размислимо, велика је сличност његове и судбина просечних људи код нас Срба.

У Србији су одувек боље пролазили они који су знали да се „повију“ пред олујом, они који су умели да се прилагоде ситуацији и они који су могли да правовремено преиспитају своје ставове и промене их ако треба. Код нас је изгледа најважнија особина „савитљивост“.

Да ли може олуја, ма колико јака била, да уништи коров или врзину?

Никада!

Коров је отпоран, савитљив, прилагодљив и ниче врло брзо и свуда. Некада за неку биљку помислите да је цвет, а касније се испостави да је коров. То је код нас веома честа појава. Ми се тог корова веома тешко ослобађамо. Понекад помислим да можда не бисмо могли да живимо без њега.

Храст није имао никакву шансу. Без обзира што је био горостасан и непоколебљив, ипак је морао да поклекне. Таква му је судбина била од када је проклијао. Уништиле су га силе са којима није умео да се бори. То су силе са којима не може да се бори нико ко се тврдоглаво држи својих принципа и тежи да „пошто пото“ остане тамо где је поникао. Ко се труди да сачува сопствено „ја“ по сваку цену!

Жао ми храста…