Петооктобарски синдром

Петооктобарски синдром је први пут забележен почетком 21. века нове ере у нашој земљи. Он, у ствари, нигде другде није забележен, осим код нас.  Први лекари који су га описали и покушали да дају своје мишљење у јавности, добијали су отказе и проглашавани су реакционистима. Одузимана им је дозвола за рад. Неки су се јавно покајали и дозвољено им је да раде као чистачи или ложачи котлова у здравственим установама. Остали који се нису покајали, већ су остали доследни својим тврдњама, постали су чувени у другим областима: утовару и истовару џакова, копању канала, уличном свирању, стриптизу, просјачењу…

Лекар који је први описао овај синдром, каже:

„Данас ми је дошао пацијент који тврди да се субјективно, физички и психички добро осећа, али тврди  да у огледалу, кад се огледа, увек види мајмуна. То му је се у почетку повремено дешавало, а сада, никада, не види себе у огледалу, већ само мајмуна. Како сам каже, ни сам више није сигуран да ли је човек или мајмун.“

У каснијим случајевима пацијенти су себе видели и као друге животиње, а не само као мајмуне.

Највећи психијатар тога времена Тихомир Вијуга каже:

„Мајмун, магарац, ован и во су симболи мудрости у нашем народу и мислим да у тој чињеници морамо тражити траг који ће нас одвести до решења проблема.“

Како је време одмицало, а држава није предузимала ништа по питању синдрома, забележени су и случајеви где су људи себе видели и замишљали као више различитих животиња истовремено, тј. нису могли да дефинишу како себи изгледају, али су тврдили да себи не изгледају као људи. То је тзв. Петооктобарски синдром-подтип „стока“, који је, тек, после неколико векова званично признат.

Власти су, у то време, упорно одбијале да признају постојање такве појаве у нашем друштву. У једном саопштењу за јавност које је потписао тадашњи министар здравља, пише:

„Не поричемо да у нашој отаџбини има случајева алергијског ринитиса, дијареје на нервној бази, гонореје и стидних ваши, али тзв „Петооктобарски синдром“ није забележен, јер тако нешто не постоји.“

Најцењенији пластични хируруг тога времена Невен Сподоба каже да му грађани долазе са захтевима да им одстрани магареће уши или воловске рогове: „Људе више не интересују узани струкови, бујне груди, правилни носеви, већ само да имају људски изглед. По савету својих колега психијатара, ја не поричем њихове тврдње и заказујем им операције, које се састоје од тога што их успавамо и кад се пробуде из анестезије, кажемо им да су им одстрањени делови тела који су им страни. На жалост, имамо случајеве који долазе по неколико пута, тврдећи да им одстрањени делови тела поново израстају. Нарочито после гледања информативних и политичких емисија на ТВ. Радим преко тридесет година, али овако нешто нисам сусретао у досадашњој пракси. Само да дочекам пензију…“

Временом је Петооктобарски синдром попримио размере епидемије, а симптоми су се све драстичније манифестовали: народ је све ређе користио људски говор, а све чешће је комуницирао њакањем, рикањем, блејањем, кричањем… Постаде сасвим нормално да грађанин након одгледане информативне емисије скочи у вис, ухвати се за лустер и да се тако љуља и кричи као мајмун; да људи у којекавим инспекцијама њакањем објашњавају на шта се жале, а да обесправљени радници у кругу фабрике узвикују пароле блејањем.

Једино су политичари користили људски говор. Није јасно како, али они су били имуни на Петооктобарски синдром. Апсолутно су били задовољни својим изгледом и нису примећивали никакве стране делове тела на себи. Народ им је завидео на тако добром имунитету и сви су желели да постану политичари. Кад би се родило дете, сви би га благосиљали са: „Да је живо и здраво и да да Бог да се бави политиком, кад порасте!“

Али, нису сви могли бити политичари, јер нису поседовали потребне интелектуалне и моралне квалитете…

Прекретницу у целој овој драми је начинила једна баба-врачара која је била специјалиста за скидање црне и набацивање беле магије, спајање растављених и проналажење несталих. Наиме, та госпођа је запазила да се симптоми Петооктобарског синдрома губе чим оболела особа напусти нашу државну територију и зато је свим оболелима преписивала одлазак у иностранство. Онима који би се одлучили за Аустралију, Нови Зеланд или сличну удаљену дестинацију, са које се никад не би вратили, гарантовала је излечење. Онима који би на кратко напустили земљу, па се вратили није могла дати никакве гаранције, јер би им се по повратку у земљу симптоми повратили. Излечење је гарантовала и онима који оду у неку, не много далеку земљу, али тамо остану заувек. Овде дођу, само повремено, да обиђу своје рођаке и пријатеље и виде како се њихови најмилији боре са Петооктобарским синдромом.

Прича о лековитости одласка из земље је се брзо проширила и људи су напуштали домовину, без консултација са врачаром. Чим неко проњаче, прориче или шта већ друго, његови најмилији му убаце пасош у џеп и угурају га у аутобус или авион. У возове их нису гурали, јер би тако напустили земљу, тек за око годину дана, с обзиром на то колико су се брзо, у то време, возови кретали пругама.

Временом је та врачара ушла у легенде, а изашла из историје, па не постоје валидни докази који би потврдили њен идентитет и утицај на догађаје тога времена. Остале су, само, две потпуно супротстављене легенде.

По једној, живела је дуго и срећно и спасила је многе животе својом надримедицином. Многе светске здравствене установе су је проглашавале својим почасним чланом.

По другој, запала је у депресију када је видела утицај свог открића на демографско стање своје домовине. Одузела је себи живот. У опроштајном писму је написала: „Схватам Ајнштајнове патње: он је објаснио незналицама да је енергија једнака маси помноженој квадратом брзине светлости у вакууму, а лудаци направише атомску бомбу и поубијаше грдан народ. Ја пронађох лек за бољку, а земља нам опусте. Зајебала сам се као Ајнштајн – окончаћу као Клеопатра!“Искористила је своју алергијску осетљивост на пчелињи ујед. Отишла је до оближње магистрале, поред које је расла амброзија у изобиљу. Раширила је руке и бацила се на пчелу која је сакупљала поленов прах на цвету амброзије. Неколико часова касније су је мртву пронашли људи који су кренули да испрате своје оболеле рођаке на аеродром.

И тако је једна полуписмена баба дошла до решења загонетке коју нису могли решити ни највећи медицински стручњаци. На жалост, ми смо такав народ, способни да брзо заборавимо своје истинске доброчинитеље и заслужне грађане, па је име и дело ове знамените госпође пало у заборав.

Нека јој је вечна слава и лака јој земља била!

Лајкујте нашу фан страницу на Фејсбуку!

0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *