Настрана веселост или Први мај на српски начин?


Гледајући хорде запослених и незапослених грађана Србије које пред Први мај јуришају у трговине да се снабдеју храном и пићем, а потом блицкриг тактиком заузимају најбоља места у излетиштима да би све то што су купили, са уживањем прождрали и попили, самог себе питам:

„Како ли би, тек, славили кад би стварно живели у нормалној земљи и стварно уживали заштиту државе и синдиката кад овако вазда јебани, понижавани и попишани славе као да су добили цео свет на поклон?“

Кад их човек гледа не би могао да поверује да у просеку раде за 220 евра, (мада председник тврди да раде за око 460 евра); да већина њих је потписала уговоре са послодавцем на 40 радних сати недељно, а раде и по 60, 70 сати недељно; прековремени рад им се не плаћа; у неким предузећима не смеју ићи у WЦ током радног времена, него трпе к’о пси или навлаче пелене, па пишају и серу као бебе или старци; већина њих има гомилу неплаћених рачуна; заглибљени су у кредитима које су подигли да би могли да одложе искључења струје, воде, избацивање из изнајмљених станова; купују гардеробу у продавницама половне робе; због „великих“ плата хране се као логораши Трећег рајха: маштају о месним прерађевинама са викенд акција и о јевтином пиву у пластичној амбалажи; добро памте датуме и године кад су задњи пут купили нове панталоне или ципеле, а испод тих панталона и ципела поносито носе поцепане гаће и чарапе…

Пети октобар им је доделио титулу јевтине радне снаге. Витезови реда „Један евро по сату“. И они су срећни због тога. Славе!

Још су ми занимљивији средњошколци и студенти. Што би рекао прост народ „Још ни курцем нису мрднули, а камоли нешто радили“, али зато славе Празник рада. Славе што су им маме и тате сваког дана силоване на својим радним местима. Ако, децо. Ако! Полако… Доћи ће ред и на вас. Имају српски послодавци снаге и потенције за сваког радника: и старог и новопридошлог. Питам се којим новцем незапослени купују месо, пиво и остале првомајске реквизите кад не раде. Играју Лото?

Да ли се ико од те армије запослених и незапослених поштовалаца Првог маја пита: „А, зашто у Србији не постоје синдикати?“ Или: „Ако их има, зашто постоје само на папиру?“

Првомајски ждерачи кобасица и пива нису свесни да ови синдикати који постоје реда ради, нису ништа друго до продужена рука државног апарата и лобија приватног сектора који преко њих гуше сваку мисао о радничким правима и слободи.

Или су српски слављеници Првог маја заиста помислили да је Први мај буквално празник рада, а не радничке борбе за остваривање радничких права? Можда?

Штета што се таквом логиком нису руководили староегипатски робови. Њима је рад био обезбеђен даноноћно. Радили би и умирали срећни под теретом камених блокова исклесаних за пирамиде својих послодаваца. Како ли би само они славили Први мај?

Док се у западној Европи радници боре за више цене рада и боље услове рада, српски радници би се једино борили за ниже цене ћумура, сирових кобасица и пива, као и за боље услове камповања. Због тога сигурно изашли на мегдан кордонима полиције.

Хвала Богу, зато су ту велики трговински ланци- ДИС, Макси, Рода, Темпо, Гомекс, Универекспорт, Метро…

Они имају разумевања за радничке потребе и нагоне, па пред Први мај спусте цене и ћумура и кобасица и пива. И сви српски раднички проблеми су решени.

И на крају анализе, по реакцијама слављеника Првог маја, закључујем да једини преостали, нерешени раднички проблем су крпељи у трави. Нико још није смислио како их се решити.

Објективно, они су зајебани само зато што преносе Лајмску болест. То што током уранка пију радничку крв није страшно. У Србији постоје много веће и опасније крвопије радничке крви.

0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *