Грађани Србије су након мучних година с краја XX века које су донеле ратове, незапосленост, намете, акцизе, порезе, поскупљење, криминал, корупцију, подигли свој глас, изашли на улице у борби за своје основно људско право, право на живот. Пети октобар 2000. године требао је да буде прекретница нашег друштва, симбол реформи и модернизације земље и обнове угледа у свету. Јалово је текла реформа, приватизација је показала своје слабости, демократију смо вулгаризовали до те мере да сама помисао на њу ствара горак укус у устима. Разочарани и изиграни грађани 2014. године су своје гласове дали последњем из гарнитуре политичара који су своје име стицали баш тих чудних, страшних и пропатних деведесетих година прошлога века. Обећаване су истинске реформе, јака и стабилна будућност земље, која доноси благостање изнуреном, уморном грађанину Србије од исчекивања недостижног „бољег сутра“. Да се гласач Србије и овог пута преварио показали су први месеци нове Владе, која свој политички програм и судбину земље своди на дневнополитичке теме. У кампањи се тресла гора од датих обећања, али доласком на власти гарнитуре политичара с промењеном свешћу добили смо сензационално и историјско радјање миша. Помпезни, спектакуларни и никад већи порођај миша пропратиле су мере смањења плата и пензија, које је пратило поскупљење просечне корпе. Одређене стипендије су укинуте, као и пружање новчане помоћи породиљама, уз образложење да се на тај начин поспешују млади таленти, бракови и бори против беле куге. На новинарским конференцијама без питања, дијалога, критике, све је ово одобравано и примано с усхићењем.

Лето нам доноси пораст температуре, али не расту само дневне температуре, већ и рачуни за струју и порез на имовину. Мене изненадјује Владин предлог о подизању намета, истовремено примењујући мере штедње, куповна моћ се на овај начин угушила, привредни раст онемогућио, а незапосленост поспешила. Влада је неуморна у тврдњи да држава без ових мера не би могла опстати, да из постојећег критичног положаја не може изаћи на другачији начин, нити би државни трошкови и чиновници били исплаћивани. Дубоког сам уверења да грађани нису гласали за будућност која им је донела нове намете, већ да се постојећи смање, а прошире права и слободе. Премијер и његова Влада су става да грађани треба да промене свест и да подрже веће намете, као и сужена и ограничена права и слободе. Већ осиромашен и кредитно оптерећен народ, с променом свести, чека додатни намет и порез. Поставља се питање хоћемо ли зажмурити пред чиновницима који данас силиом утерују дугове и наплаћују намете? Сложићете се да је ова појава рђав знак нашег друштвеног и државног система. С тога сматрам да би много паметније и корисније било постарати се за правичније, економичније и ефикасније државно уређење, но о новим наметима, порезима, строгостима. Овако угњетавани, оптерећени и ограбљени народ лако може да се удружи и побуни. Историја нас подсећа на дизање куке и мотике, требало би и чланови Владе и посланици да се присете оних у чије име раде. Народ је попут вулкана, ћути, трпи, гунђа и онда неочекивано проради, јурне у буну вођен емоцијама и страшћу. Обично тад грађани, борци за своја права, слободу, добијају етикету издајника, антипатриоте, уништитеља, али заправо праве антипатриоте и издајници су они који су дали узрок за буну, они који су потискивали слободе и права грађанима, истовремено подизући намете. Поглед у ретровизор нуди сазнање да се народ никад није бунио због ниских пореза, благостања и слободе, већ због високих намета, терета, притисака, угњетавања и гушења слобода и права. Још је турски султан говорио у средњем веку: „ Пазите народ као децу своју! Не удрите глоба и пореза“ својим спахијама, који га нису послушали па се и турско царство окончало како се окончало. Не буде ли Влада Србије узела историју к памети, постаће сами, антипатриоте, издајници и гробари народа, којег гура у амбис.  Напредна логика гласи кад 25% становништва Србије живи у сиромаштву, кад се народ жали да му је тешко, уместо олакшица нуди додате намете, уместо мирног решења нуди се принудна наплата, силом одузима кров над главом, беспоговорно одузима право на нормалан живот, природно је одупрети се напасти и штеточини свог народа. Зар смеју министри, посланици, чиновници ударити на свој народ, кад је њихов позив да чувају своје држављане од агресора. Таква нелогичност је најнеморалнији чин у једном друштву. Уколико функционери, представници народа у државним телима немо ћуте и окрећу главу од својих грађана, исти ти грађани имају право и дужност такав чин казнити.

Наравно представници власти увек ће приупитати: „ Чиме и одакле ћемо попунити празну државну касу и трошкове без повећања неког пореза или смањења плата и пензије“? Мене лично зачуђује такво питање, такво понашање власти и таква мудрост, по којој ништа паметније смислити или не желе или не знају, него чим се прерасподели на страначке части народни новац из државне касе, одмах се прибегава отежавању живота грађана додатним наметима. Остаје вечно питање зашто се мало дубље не мозга и човечније на грађане погледа, одмах би се пронашао начин да се каса попуни и сви трошкови намире. Кад би било политичке воље, могло би се престати с праксом поткрадања касе за почетак. Потом би државни функционери могли и себи смањити плату, нека је сразмерна с платама просветних радника и лекара јер срамота је да најобразованији и најкориснији радници друштва раде у нехуманим условима за плату која је испод просека. Нека се укину и све непотребне агенције, нека се престане с финансирањем владиних невладиних организација, укину измишљена радна места за партијске истомишљенике и рођаке у државним предузећима. Кад се сви ти узорци пржњења државне касе уклоне, тад ће се државна каса здраво попунити, а грађани ће бити задовољни, мирни и напредни. То је једини пут здравог и разумног оздрављења државе и изласка из кризе, при чему се грађани не гурају у амбис и несрећу.  До тада нека нам је сам Господ у помоћи.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.