Наша шума се, на први поглед, не разликује пуно од осталих шума на нашој планети, али је нешто, ипак, чини посебном: она је захваћена транзицијом. Та транзиција је неко до зла Бога зајебано стање које се не може упоредити са било чим познатим, нити је ико живи може дефинисати. У стању је да уништи шуму горе од икаквог пожара, најезде губара или планске шумокрађе. Зна се само да су је у нашу шуму донели шумари и ловочувари са запада са намером да обезвреде шуму и купе је за пола гроша. Да је шума захваћена транзицијом препознаћете по физичком изгледу животиња, по њиховој промењеној психи, асоцијалном понашању, нарушеним међуживотињским односима и по нарушеној хијерархији међу зверима. Животиње су мршаве, неухрањене, па су зато подмитљиве и спремне на свакојака понижења. Дошло је време да је, некада дебели јазавац коме је јазбина током целе зиме била пуна клипова кукуруза, сада испијени мршавко који не може да западне у хибернацију колико му крче црева, већ мора да ринта за шаку овса код богатог твора који је од некадашњег смрдљивог мршавка постао напарфемисани дебељко који живи у раскоши.

Као што рекох, животиње су промениле нарав, па је, рецимо, видра успорена, врабац се плаши висине, а зец је агресиван и склон насиљу. Нико се ни са ким не дружи, сви су неповерљиви једни према другима. Овде више не важи да „врана врани очи не вади“. Сад би јој повадила и те како. Повадила би јој и очи и срце и душу и сво перје би јој почупала. Појавио је се и канибализам: ниси сигуран да ли се онај ко ти иде у сусрет смеје зато што си му драг или зато што му се чини да на твом скелету има мало меса испод бледе анемичне коже. Нема више хијерархије међу животињама, па се често може чути да зец каже вуку да „може да му издува“, а балегар понижава сову питањем: „Шта ти знаш? Јесте да ја целог живота гурам лоптице од гована, ал’ у односу на тебе сам доктор наука. Набијем на ку..ц и тебе и ту твоју памет и мудровање!“

И зато су сове већ давно почеле да одлазе у западне шуме. Зато што се тамо памет и образовање цене. Тамо сове држе предавања и саветују друге, а балегари гурају лоптице од балеге све време гледајући у земљу и не подижући поглед свесни чињенице шта су и ко су.

Ипак, у свом том хаосу, постоји неки ред. Огледа се у томе да су некадашњи стрвинари који су халапљиво пунили стомаке свакојаким цркотинама заузели већину кључних места у нашој шуми, доживели преображај, па сад глуме култивисане гурмане који једу само најфинија јела и након сваког оброка бришу уста салветом. И, што је најважније, они могу себи да приуште квалитетну храну: имају је чиме купити и имају је где набавити. Ред чувају тако што, ако се један бивши стрвинар макне са свога места, на његово место дође други, на место другог трећи… и тако у круг. Обична животиња не може доћи на њихово место.

И, тако, једног дана се нашом шумом пронесе глас да је једна лисица удавила и појела све кокошке из једног кокошињца на периферији шуме. И то не нека неважна лисица, клошарка, него угледна, господска лисица. Лисица из највиших кругова шумског друштва. Оптужиле су је три сове које су побегле у западне шуме. Рекоше да је то био јавни злочин: подавила је много кокошака које су толико крештале и запомагале да је се чуло и у суседним шумама, а перје је прекрило неколико хектара околине. Сове су тврдиле да је то злочин који се не може сакрити, јер је перје свуда унаоколо, да је лисица носећи кокошке према својој јазбини направила траг од перја, као и да јој је јазбина пуна перја. Рекоше и да је то био дрзак злочин: довољна јој је била једна кокошка да би била сита, а она је подавила на десетине. Да је удавила једну, могла је то извести на брзину да нико не види и да је нико не оптужи и нико се не би сетио шта се заправо догодило. Ни сове је не би виделе…

Животиње у транзиционој шуми су обично апатичне и ништа их не занима и не интересује их туђа мука. Оне које су мало заинтересоване за свет око себе поделише се у два табора: једни вероваше да је лисица крива, други тврдише да је невина. Крете јавна расправа: испод сваког дрвета и у сваком жбуну и поред сваког потока само се о томе причаше.

Лисица се појави у јавности. Мирна срца и смиреног гласа изјави да није крива. Чудно беше то што јој је из углова усана и ушију вирело перје.

Сове са запада викаше: „Јесте давила!“

Лисица одговараше: „Нисам!“

Сове о клин, лисица о плочу и ко зна колико би то трајало да намесник Вучко, привидно најмоћнија животиња у шуми не изађе на главни шумски пропланак и љутитим гласом рече да не верује у истинитост совинских тврдњи.

„Глупљу клевету у животу нисам чуо. Било би ме срамота да јавно ширим такве лажи. “

Потом је упитао на основу чега се тврди да је лисица подавила те кокошке и да ли је ико видео те подављене кокошке.

„Нико не зна да каже, а сви знате да нападате лисицу!“

Вучко је и додао да је питао шакала шта он мисли о томе и да му је сам шакал рекао да су то глупости. Вучко је навео и да верује да ће лисица знати шта треба да чини, ако се испостави да је подавила кокошке, али је истакао да он у то не верује.

И, ма колико сви ћуташе док је Вучко говорио, чим он заврши, међу животињама се настави препирка: јесте – није.

Наредног дана Вучко се опет огласи и рече да је прошетао уздуж и попреко делом шуме у којем је се десио наводни злочин и да тамо није видео ни живе, ни мртве кокошке; ни једно једино перце, а камо ли хектаре шуме покривене перјем.

„То су гнусне лажи, тамо неких искомплексираних сова сумњивог морала које су љубоморне на једну младу и успешну лисицу која није побегла у западне шуме, већ је остала у нашој да се бори за боље сутра наше младунчади! Стављам тачку на цео случај!“

Упркос тој његовој тачки, пристисак јавности није опадао. Поједине животиње су јавно говориле да је Вучков став срамота за целу шуму и да он лисицу брани зато што је она „његов човек“. То примора Удружење месождера да организује састанак на коме ће се размотрити случај окривљене лисице. Углед свих месождера шуме је био пољуљан, па су све животиње у шуми биле уверене да ће Удружење формирати независну комисију да испита цео случај и утврди евентуалну одговорност лисице.

Састанак поче. Прва за реч се јави ласица.

„Поштоване колеге, сматрам да ми нисмо надлежни да утврђујемо да ли је лија подавила те кокошке или није. То није по Статуту нашег удружења, па би самим тим било противзаконито формирање било какве комисије. Ми смо увек били за поштовање закона и зато сматрам да ми треба да заузмемо став да смо ненадлежни по том питању.“

„Тако је“, узвикнуше сви присутни месождери испративши ласицу са говорнице бурним аплаузом.

Наредни говорник беше куна.

„Подржавам став госпође ласице. Мислим да је у праву. Уосталом, шта се нас тиче да ли је лисица подавила кокошке или не? Њу нападају, а не нас. Према томе, што би се ми замлаћивали истраживањем тамо неке истине? Пошто је лисица оптужена, нека она сама утврди да ли је подавила кокошке или није.“

„Тако је! Браво! Живела!“

И, тако јадна лисица беше приморана да сама утврди да ли је подавила кокошке или не. Да би све било по закону формирала је независну комисију коју су чинили она, њени младунци и неколико стотина бува у њиховом крзну. Затворили су се у јазбину и дуго већали. Седница независне комисије је била затворена за јавност. Испред улаза у јазбину окупиле су се радознале животиње које су жељно ишчекивале да сазнају какви ће бити резултати истраге. Сати су пролазили у неизвесности. Наредног дана, рано ујутру, зевајући и трљајући очи на улазу јазбине појави се мамурна лисица.

Животиње повикаше:

„Шта би? Јеси ли крива? Јеси ли подавила кокошке?“

„Штуц! Само полако. Идем од потока да се умијем. Нећу овако крмељива да читам саопштење за јавност. А, и да пијем мало воде, добила сам напад… Штуц… штуцања“ – одговори лисица.

Оде до потока, уми се, врати се у јазбину и изађе напоље држећи папир у шапама.

„Поштовани становници наше транзиционе шуме! Штуц!

Као председник Независне комисије имам задатак да Вас обавестим да је Независна истражна комисија након дуге… Штуц… и детаљне истраге дошла до једногласног закључка да не постоје било какви докази да је лисица, тј. ја подавила кокошке. Проглашавам себе невином. Штуц!“

„Невина си?“

„Стварно?“

„Супер!“

„Невина! Нормално! Ја сам модерна лисица. Вегетаријанац. Штуц! Мени је испод части да се тако архаично храним: кокошкама. Ужас! Није ово камено доба..Штуц… а ја пећинска лисица.“

Сви је ћутке слушаше.

„Него, ‘ајд’ ви, сад, благо мени свако своме дому, а ја идем назад у јазбину да прилегнем. Уморна сам од ове истраге. Не знате ви кол’ко је то напорно.“

„Добро, лијо.“

„Довиђења.“

„У праву је. Идемо кући. Довиђења, лијо.“

„Баш се види да је уморна. Довиђења!“

„Мени изгледа к’о да је спавала.“

„Ма, јок! То је од истраге.“

„До виђења, довиђења… Штуц.. свима! Хвала на стрпљењу и подршци. Штуц!“ – одговараше лисица окренувши се и кренувши у јазбину. А, онда тихо додаде:

„Пољубите ме под реп, гомило кретена! Јебале вас сове! Штуц!“ и нестаде у јазбини, а за њом остаде да пада ка земљи перо које јој је излетело из уста кад је задњи пут учинила: „Штуц!“