Утакмица између фудбалских селекција Србије и Албаније у жижи је светске јавности. Иако су квалификације за одлазак на европско првенство, које ће се одржати у Француској 2016. године тек започеле, сусрет ових селекција скренуо је пажњу с дневних тема. На жалост није реч о лепршавој и атрактивној игри двеју репрезентација, није реч ни о фудбалу, не због некакве недопадљиве и бункер тактике, већ због тога што су утакмицу пропратили немили, политички, неспортски догађаји. Спорт, тако и фудбал краси фер плеј, који очигледно на Балкану поприма другу димензију. Оно што челници ЕУ и светски моћници зову западним Балканом, а што се на часовима географије учи као југоисточна Европа, има своју специфичност, а то су балканска правила. То су правила где нема правила. Пракса на овом поднебљу је таква да се закони тумаче, а не спроводе, тако да не треба чудити, што се исти рецепт применио и на спортској представи, тумачењем фер плеја. Да сусрет двеју најбољих селекција неће бити завршен регуларно, у спортској и коректној атмосфери најавили су домаћи навијачи који су извиждали химну гостујућих играча. Непоштовање химне, у првим минутима игре заменили су погрдни повици, непримерна скандирања и бакљада. Да невоља не долази сама побринули су се и гостујући навијачи, који су прошверцовали дрон, на коме су окачили великоалбанску заставу и тиме дали до знања земљама у окружење какве су албанске територијалне претензије. Ово је била порука и за ЕУ чиновнике, да на овим просторима нема стабилности. Додуше 1912. године су Британци и створили Албанску нацију и државу, с циљем дестабилизације овог дела Европе. Очигледно им се пројекат показао као врло успешан за дуже стазе.
Док званичници УЕФА вагају да ли је крива лоша организација, расизам, шовинизам, или нешто четврто и спремају адекватне казне, мене брине етика, морал, васпитање мојих суградјана. Утакмица је била и прошла, ко је крив за пропуст други ће проценети. Сведоци смо бројних разбијених излога у нашем комшилуку, ко ће донети суд о овим инцидентима? Занима ме ко је васпитавао генерацију која за циљ имају да руши, оно што су генерације пре ње градиле? Како неко може да помисли да кад рушимо свој крај, да ће бити лепши, а нама боље? Која је то филозофија живота? Зар је могуће да у XXИ веку, веку мултикултурализма, толеранције, дипломатије, сарадње, закона, реда, неко одлучи да створи век примитивизма? Па ни у каменом добу, пећински људи нису узимали мотке да сами себи униште пећину и да се хвале како им је сад дом лепши и бољи, него су се потрудили да је што лепше декоришу. Одакле мојим комшијама идеја да је за пропуст и неадекватно реаговање службе безбедности крив пекар, посластичар? Како грађани Србије који живе на северу територије државе Србије и вредно раде свој посао могу бити криви за унос дрона и заставе велике Албаније преко граничног прелаза на југу државе Србије која је потом прелетела стадион фудбалског клуба Партизан? Како неко може да генерализује? Зар нисмо сви ми учили пословицу да у сваком житу има кукоља? Да ли том логиком треба спалити све њиве, како кукоља не би било? Зар наше младе генерације уместо да се ухвате књиге, писаљке и алата и изграде себи лепше и боље место за живот, пре лате палица, оружја и руше оно што су други градили? Откуд право овој генерацији да оптужује запад, исток, свет да жели да нас уништи, па довољни су нам они сами какви су данас. Имамо проблем са системом вредности.
Сви ми који негујемо хришћанске и демократске вредности не смемо ћутати пред стравичним призорима који нам се пред очима одвијају. Апелујем на све савесне грђане државе Србије да подигну глас разума и покажу отпор злу. Очекујем да представници и органи власти државе Србије грађанима Србије албанске националности пруже сву потребну заштиту и обештећење. Основни циљ закона у свакој држави је да мржњу, да испољавање мржње према било коме или било чему, да понашање засновано на мржњи забрани. Одговорна, демократска и достојанствена држава мора запретити казнама за свако понашање засновано на мржњи, на нетрпељивости, на вољи да се мисли да си бољи ако неког другог дефинишеш негативно у односу на себе самог, у приватности свог светоназора.