Била једном једна држава на Балкану, која је имала природне лепоте, обрадиву површину, привредни потенцијал, али у тој држави грађани су били склони да се покоравају вођи. Критичко мишљење у земљи неприкосновености вође није популарно и препоручљиво те га из деценије у деценију има све мање. Витешки и храбар народ ове земље који вековима пркосно и одлучно чува своју традицију, историју и негује културу, у политичком смислу склон је да буде раја. Жеља да се потчини једној личности, историја је показала да овом народу само зло доноси. Веровање да је вођа паметнији од свих и да најбоље зна шта нам ваља чинити, донело је само ратове, страдања, губитак територија, угњетавања, беспосленост, сиромаштво.
Упркос лошем историјском искуству грађани ове државе развили су одбојност ка критици рада вође. Поставља се питање зашто се вођа прати и подржава у сваком експерименту, у сваком походу на ветрењаче? Зашто је држава упркос белој куги, препуна Санчо Панси, који слепо прате Дон Кихота? Можда одговор лежи у томе што је Санчама обећана привилегија у друштву, због које се поистовећују с вођом. Није проблем у недостатку критичког погледа на свет, и његово разумевање, није проблем ни у вођи, већ је проблем у Санчо Пансама. За парче моћи и материјалне користи спремни су на најгоре гадости и подлости. И оно то је најважније много их је. Из разлога што нико не зна боље од Санчи колико је Дон Кихот уврнут и ћакнут, али га ипак следе слепо јер им је обећана губернија на дар „за службовање“, у друштву критика се негативно оцењује. Ако почнеш да стављаш примедбе на оно што се ради у твом окружењу, колективу, врло лако ћеш добити отказ. Под неким другим изговором и образложењем, наравно. Дође доба кад је лакше изаћи на крај са „Дон Кихотима“, али је много теже са Санчо Пансама.
Грађани који су се поистоветили с ликом Санче Пансе омогућили су да појединци владају ауторитарно. Они воле свог Цезара, они желе режим који ће пропагирати цезаризам. Данас се цезаризмом сматра режим у којем формално постоје демократске институције, али је сва власт максимално персонализована и фактички концентрисана у рукама појединца. Он влада уз помоћ подршке егзалтиране масе, а физичку силу у почетку не употребљава, јер она, барем у том стадијуму, није ни потребна. Ово је главна особина која га издваја од апсолутизма, деспотије и тираније. Одржавају га нижи друштвени слојеви и неуки људи, по чему је близак охлократији, а највећи противници су му интелектуалци и виши слојеви, као и бивши политички моћници. Јавља се најчешће у периодима декаденције, економских и социјалних криза, када је популизмом најлакше стећи политичку доминацију.
На жалост, наша целокупна историја је била ослоњена на идеологију ауторитарности. Морамо да схватимо да је борба за властиту слободу увод у слободу друштва. Ипак мало је оних који су спремни да се боре за властиту слободу. Већина је склона идеји да је лакше бити поданик него да се буни и излаже ризику. Свака слобода носи са собом ризик и одговорност. Санчо Панса не жели одговорност, жели мирно да јаше за својим вођом, а заузврат се нада адекватној награди. Како против Санче? Једино образовањем које је кључ за промену свести људи. Када изградимо себе као личности, спремне да се суочимо са оним што не прихватамо, тада ће нам бити боље. Када одбацимо слепу покорност. Када научимо да критички преиспитујемо, пре свега себе, па онда друштво. Докле год имамо плагијаторе у лику Санча Пансе нећемо стварати програме како би се друштво унапредило, већ оне за борбу за власт. Кад је власт по себи основни циљ, онда онај који се бори за њу, сматра да пре свега треба да изгради своју моћ. А моћ и разумевање су увек у супротности. Када мораш да се покориш неком само зато што има моћ, а не да се сагласиш са њим јер су његове идеје продуктивне, онда добијате ауторитарност. Добродошли у земљу Санчо Панси!