Сваки иоле самосвесни појединац пре или касније мора да се осврне на своје понашање и на понашање људи из своје околине. Пошто сваки човек није пусто острво, хтели ми то да признамо или не, околина итекако утиче на квалитет живота појединца који је њен саставни дeо. Логичан закључак гласи: „Да бисмо имали квалитетан живот морамо бити у квалитетном окружењу“. Мислим да би био ред да ми сада преиспитамо првенствено себе, а онда и наше окружење, можда на тај начин и дођемо до одговора на садашње стање у којем се налазимо.
Прва особина која просто одмах упада у очи свакоме ко овде проведе макар неко време је дефетизам и индиферентност. Свима је лоше, сви кукају да им је лоше… Медјутим да ли се они труде да остваре неке промене …? Нажалост не. То је из разлога што је прва помисао људи овде да може да буде и горе. Наравно да може да буде горе, али како то да се нико не сети да може то и боље… Једно од класичних оправдања (да не кажем изговора) гласи „Ја као појединац не могу да урадим ништа“. Наравно, то стоји, али када се том истом флоскулом послужи неколико хиљада људи онда је то ноторна глупост. Ако је појединац немоћан, неколико хиљада појединаца није безазлено. Ту долазимо до другог проблема. Нико не жели да поведе и организује те масе, јер такође овде важи и неписано правило да не треба пуно таласати шта год да се дешава. Занимљиво да се овде масе окупљају само због бесмислених и неретко погрешних циљева. Рецимо, када треба да се протестује због високе стопе незапослености и генералног стања у држави појавиће се не баш претерано велики број људи, али зато када се треба изаћи на улицу да се протестује због геј параде онда ће на улице да изађе на хиљаде људи да шатро бране породичне вредности и онако успут туку гејеве, пале комби са мамографом и обију који Nike shop. Нажалост изгледа да довољну снагу да окупе велики број људи поседују само таква дешавања.
Медјутим не би било фер да се сва кривица ту пребаци на политичаре. Њима и јесте у циљу да ситуација буде оваква каква јесте јер они пливају у мутној води много природније од остатка грађанства. Крив је и народ што не види шта се дешава, а и кад види бира да игнорише то. То је класични пример менталитета оваца. Пропаганда је народ истренирала да се понашају као гомила послушних овчица које свог чобана прате било да он хоће да их нахрани или можда коље или шиша. Менталитет побуне је овде стран све док не дође до ситуације кад је догорело и кад нема више простора за даље погоршавање. Док у Француској (примера ради) људи схватају да не треба да се боје власти, већ баш супротно, власт треба да се плаши народа. У Француској која има револуционарну историју та свест је на веома високом нивоу. Народ схвата да власт није постављена ту по некој сили природе, већ да су они довели ту власт на чело државе и да на исти начин на који су је довели могу и да је скину (француски краљеви су тога постали више него свесни пре 250-ак година оп.а). Али не, овде се ћути и трпи… Да се не лажемо, докле год колективни менталитет остане на овом нивоу и не заслужујемо боље, јер ако се понашамо као овце онда нам и треба неки чобан да нас третира као стоку…
Аутор: Срђан Обарчанин