„Деда, могао си још мало поживети… „ биле су речи којима сам почео да састављам посмртни говор за мог деда – Хранислава. Иако је своју племениту душу испустио у својој деведесетој години и даље сам осећао да му није време. Деда је за своје године изгледао одлично. Ни у Хагу му не би дали 90.
Као и сваки Србин и деда је сматрао да за живота треба да испуни неку свету мисију. Један његов предак је био ктитор цркве у Зети, други је био буљубаша, трећи официр краљеве гарде а четврти вајар чувеног споменика у Београду. Што се деде тиче и он је урадио нешто достојно својих предака – вратио је банци кредит за стан. До последње парице. Тако је испунио свету мисију али је наше џепове потпуно испразнио. Нисмо имали чиме да га сахранимо. Али буквално.
Пред комшијама који су изјављивали саучешће правио сам се да плачем због деде али када сам остао насамо са мојим братом Кизом кренуле су праве сузе. „Смири се, смислићу нешто!“ говорио ми је и брисао ми сузе столњаком „Зар си заборавио да сам ја маркетинг менаџер? Организовао сам толике приватизације, тендере, отварања мостова и музичке фестивале а не могу да изађем на крај са једном сахраницом.“
„Значи имаш новац за сандук?“
„Нисам луд. Модерни бизнисмени више не користе новац. То је тако пасе.“
„Море ја ћу да пасем од муке а после ћу да се истргнем крај деде па нас обојицу менаџериши!“
„Бато, имај вере“. Рекао ми је и оставио ме да чекам.
Јутро уочи сахране пробудила ме је бука у дневној соби. „Да се деда није предосмислио?“ скочио сам. Ипак, тамо сам затекао два радника у плавим комбенизонима. Спустили су огроман црни сандук. Најлепши који сам видео у животу. Кувани махагони, па лак а са стране позлаћени рукохвати. Унутра све бело као и апотеци! Пипам а оно свила и кадифа. Просто да се човеку не устаје из њега. Када је бата дошао загрлио сам га и извинио му се због сумње у његове способности. „Остави то, немамо времена“ беше скроман мој бата.
Тачно у десет часова дошла су отворена кола која возе до оближњег гробља, кроз главну градску улицу. Остало је било још само да ставимо поклопац. И када сам то учинио пребледео сам у тону деда – Хране. На црном, сјајном поклопцу стајао је огроман лого једне политичке партије.
„Шта је ово бато!?“ закукао сам.
„Како шта? Реклама брате.“
„Па зар си нам деду издао као рекламни простор, антихристе!“
„А шта мислиш? Ко би други хтео да нам да новац за овако кратко време а? Ја шворц ти шупаљ ко слонова сурла!“
„Али то нам је деда испод те странке!“
„Да, и биће испод ње још неких пола сата након чега скидамо то са поклопца и бацамо у канту. Задовољан? Ајде пожури, деда не може да чека.“
Нервозан решио сам да идем иза кола да не бих гледао у ону срамоту. Но, кад се ту не шлогирах нећу никад. На позадини сандука био је грб једне друге странке. Радиклано опозиционе! Ухвати осам бату за рукав и повукао га у страну.
„Магарче један! Па зар ти није доста што Бог одозго гледа како се спрдамо са овим светим чином него још си нашао и да оне комунисте лепиш позади!“
„Позади? Требало је да буду са стране. А део ковчега позади сам продао монархистима. Деда је њих волео.“
Ужаснут направио сам круг око сандука и видео да је сав излепљен грбовима и паролама наших странака. Када сам пришао ближе видео сам да на левом ћошку стоји оглас „Изгубљен пас Стојан. Као да је у земљу пропао. Налазачу награда“. На делу сандука поред ручица стајале су иконице за „Фејсбук“ и „Твитер“.
Бесан, зауставио сам кола и скочио на сандук. Почео сам да гребем све то што га је скрнавило. Но, био сам сувише наиван и нисам схватио да су људи из пратње одавно видели грбове. Када су видели да их гребем скочили су у њихову одбрану. Збацили су ме са сандука а потом почели међусобно да се туку и гризу. Свако је бранио своје боје на сандуку и тврдио да су животи у питању.
На крају, сахрана је одложена. Због туче. Ја сам опет за столом и спремам говор за деду. Не знам како ће изгледати али сигурно неће почети реченицом „Деда, штета је што сада не можеш да нас видиш…“.