Кажу да сваки мушкарац има само две жеље. Једна је да добије возачку дозволу, а друга да му је врате ако су му је одузели.  Ја сам био овај други случај. Недуго по добијању дозволе закуцао сам се у току истог сата у кола полиције, хитну помоћ и шлеп службу. Од тада покушавам да је вратим.

Не би мени то био никакав проблем, само да није тог проклетог здравственог прегледа. Свакога пута буде исто. Дођем на преглед савршено здрав, соколовог вида, са крвним пристиском новорођенчета и мирноћом неурохирурга. Али чим ми болничарка на пријему каже колико ће ме коштати та четири мрљава печата мени падне мрак на очи, руке ми се затресу као шејкер у скупштинском ресторану а пристисак скаче као цене хлеба после избора.

„Госпођо, могу ли да вам платим на крају прегледа?“

„Не! Плаћа се унапред!“

„А, јел? А шта ако испадне да сам болестан? За шта сам вам онда плаћао?“ Она само настави да лајкује статусе на Фејсбуку а ја слегнем раменима па на спрат.

Најпре посетим офтамолога. То је једина жена којој смем да намигнем а да не добијем шамар. Која год слова да ми покаже ја увек на крају прочитам назив неке намринице. „Х..Л..Е..Б..“. „Ч..А..Ј..Н..А…“ На крају ми је рекла да су имам толико гладне очи да мени може да помогне само кувано сочиво.

Следећа адреса је неуропсихијатар. Рекао ми је да седнем, узео чекић и ударио ме по колену. Нисам ни трепнуо. Ударио је опет зачуђен звуком који је правио његов гумењак. Затим ми је заврнуо ногавицу и видео да на колену носим штитник за вожњу ролерима.

„Опростите, морао сам. Ово ми је днанаести преглед ове године. Ако ме још једном ударити једино што ћу моћи да возим су колица.“ Завртео је главом и рекао ми да затворим очи а онда је почео да ме окреће лево-десно. Затим ми је казао да једном руком дотакнем свој нос а другом колено.

„Могу ли да отворим очи?“ питао сам.

„Отворите“ рекао је. Имао сам шта да видим. Левом руком сам држао медицинску сестру за дојку а десном себе за пенис.

Сусрет са психологом ми је увек био најчуднији од свих.

„Зашто смо овде?“ питао ме је. „Па ја да бих добио печат а ви да бисте ми узели новац“.

„Како бисте описали Едипа?“

„Јак на тату, а слаб на маму…“

„Да ли сте вођа криминалне банде?“

„Па да јесам не бих ја возио већ би ми дали службени ауто“.

Моје путешествије увек се завршавало код лекара опште праксе. Када сам ушао на њена врата затекао сам за столом и остале лекаре који су ме тога дана процењивали.

„Господине Петровићу, била сам принуђена да за ваш случај сазовем овај конзилијум. Па мајка му стара, докле више! Оставили сте толико пара у овој установи да сте од њих могли да се возите таксијем до краја живота! Руке вам се тресу, не видите ни на даљину ни на близину већ некако на средину! Нисте у стању да замаптите два саобраћајна знака! Ви сте ходајућа опасност а хоћете да вам дамо и точкове! Зашто, забога?“

„Бићу искрен. У питању је посао. Ја сам сада отац и муж и након вишегодишње потраге коначно сам успео да се запослим. Преко везе, наравно. Проблем је што је за тај посао птребна возачка дозвола.“

„А како се зове та професија?“

„Возач.“

„Чији, за има бога?“

„Рећи ћу вам али нека то остане међу нама… Знате, пашеног моје свастике ме запослио као возача једног нашег члана Владе… Његово име је…“ шапнух им на уво, након чега се они погледаше, повукоше у собу и након пет минута дођоше са папирима.

„Господине Петровићу, честитамо! Ви ипак треба да возите тај ауто.“

Погледах папир а на њму сва четири печата! Ето шта значи када имате сараднике у власти.

МИОДРАГ СТОШИЋ