Човек је, осим неких изузетака, друштвено биће. У тој дисциплини нарочито предњачи и ужива недорасли део човечанства. Ево моја средња ћерка, љуби је мајка, много воли да се дружи. А та њена активност мене, углавном, оставља без текста.

Ту скоро, оде она на екскурзију. Тамо покупи неко друштво и доведе их, ни мање ни више, него право кући. И још их, тако нетипично за њу, подели са сестрама. Не одваја се од њих ни дању ни ноћу, а ни они од ње. Није да сам ја неки одљуд и да не волим децу и дружење. Напротив. Међутим, друштво које је моја ћерка стекла, права је ноћна мора за сваку мајку. Они се зову PEDICULUS HUMANUS, у нашим крајевима познатије као вашке! Да видим сад, која би се мајка обрадовала оваквом друштву. На страну то да су и те гмижуће пропасти такође веома друштвене, и не могу дуго да издрже саме, па се у том смислу размножавају брзином навођеног пројектила. Једина, донекле олакшавајућа околност, је што су смештене само на глави, па је против-вашљива одбрана ефикасна, уколико се доследно спроводи. У нашем породичном случају, борба се спроводи на четири фронта, т.ј. главе. То само захваљујући томе, што као једну од привилегија мајчинства и ја редовно фасујем мрску популацију вашака. Док нисам постала мајка, нисам знала ни како изгледају.

Приликом шокантне констатације: “Дете ми има вашке, ужас!“, одмах се јавио флеш-бек. Пре неких пет-шест година имали смо прву инвазију малих крвопија. Најмлађе чедо још није било рођено, али су зато две старије неколико месеци угошћавале колоније инсеката, а ни ми старији нисмо били поштеђени. Испробала сам том приликом све медицинске и народне лекове, који су захтевали и мануелно уништавање гњида и ушију. А онда смо, сасвим случајно, наишли на неки спреј, који нам је то брзо и ефикасно решио. Из тог времена остао ми је условни рефлекс: чим дете крене ручицом ка глави, ја скочим и почнем да му “копам“ по коси. Јадна деца, почела су да се затварају у купатило кад год су хтела да се почешу!

Ова друга најезда навела ме је да по први пут у животу зажалим што немам мушку децу. У том случају било би шишање на нуларицу, и проблем решен!

Након тога, састао се, хитно, породични кризни штаб. Ја, као самопроглашени шеф истог, издам наређење супружнику да, без одлагања, оде до марвењака и да купи онај чудотворни спреј, како бих могла да дејствујем по непријатељу, док се још није намножио. Тај спреј, иначе може да се набави и у апотекама за двоножне пацијенте (при томе не мислим на кокошке), али у вароши. Пошто ми живимо у селу, морамо се обратити ветеринару, који овде, поред учитеља и доктора, представља поштену интелигенцију и интелектуалну елиту.

Супружник се вратио празних руку. Каже, има код марвењака тај спреј, али му је истекао рок пре седам година. Е, свашта!

“Па што га чува седам година, ако му је истекао рок“, питам ја. “И да ли је могуће да у овој нашој рупи нико, али баш нико, није имао вашке седам година?“

Јес’ мало сутра! Само сви крију, ко је луд да каже комшиници, онако између два срка кафе “еј, дете ми добило вашке“. Одмах би била изолована, к’о пусто острво у сред Пацифика.

Рекао би неко, чему толика драма, па вашке су природна појава. Јесу, као и ерупције вулкана, као и удар метеора у површину Земље. Преживи се све, па и то.

Некако се ослободисмо и испратисмо незване госте. Само се ја још увек питам, зашто је код нас већа срамота имати вашке него сиду.

By skriboman

Рођена у Пожаревцу, где је завршила средњу школу, Гимназију Јован Шербановић. Студирала на Филолошком факултету Универзитета у БГД, одсек за славистику, група за руски језик и књижевност. Дипломирала 1990. Радила у средњој техничкој школи у Костолцу. Од 1997. живела у околини Сремске Митровице и радила као професор у Митровачкој гимназији. Бави се писањем, била члан књижевног атељеа при Дому културе у Пожаревцу. Бавила се глумом и била помоћник редитеља у пројекту Драгог Ивића ''Крчма Последња шанса пре Љубљане'', а на смотри аматерских позоришта у Сремској Митровици (1999) добила награду за режију представе ''Добро јутро, лопови'', као и награду за сценски говор. Радила као наставник руског језика у ОШ ''Сава Шумановић''у Ердевику. 2012. вратила се у родни Пожаревац. Члан је редакције часописа и едиције ''Браничево''. Преводи са руског. Заступљена са неколико песама у зборнику ''Белег'', књижевног клуба Браничево, који делује при пожаревачком Центру за културу.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.