Сведоци смо свакодневних апела, како политичара тако и осталих јавних личности, везаних за подизање наталитета и спутавање беле куге. Чини ми се да су бебе постале одлично средство промоције. Како политичке тако и пословне. О политичкој промоцији не вреди више трошити речи, све је јасно и „транспарентно“.

Коришћењу деце у сврхе политичке промоције, пут је својевремено утро покојни премијер, Зоран Ђинђић, када је изашао у јавност са својим сином. То је тада било разумљиво. Имали смо старомодан доживљај и представу о политичарима. Доживљавали смо их као досадне, уштогљене и незанимљиве. Мислили смо да они никада не излазе из својих канцеларија, да немају друштвени живот, пријатеље, родбину, па ни децу… За децу смо углавном сазнавали из штампаних медија, када су хапшена и затварана због дроге и сличних испада… и то у ретким случајевима. Нечија деца су, опет, волела брзу вожњу, а нека постајала позната по свом интимном животу.

Зоран Ђинђић се тим потезом представио Србији као млад породичан човек, савремен, образован, модеран, отац двоје деце (што је код Срба одувек била веома важна карактеристика успешног човека). Тиме је донекле разбио стереотип српског политичара, у класичном-партијском оделу, са фризуром а ла Слободан Пезенић Крцун.
[wp_bannerize] Од тада Ђинђића многи копирају. Многи су после њега показивали јавности своју децу. Могли бисмо да направимо повећи списак ако покушамо да запишемо име сваке јавне личности која је барем једанпут изашла пред камере са својом децом. Скоро је то покушао и Војислав Шешељ, и то из затвора. Подметнуо дете да нешто прочита на митингу подршке. Али је испао глуп! Па, да би подметање детета имало ефекта на народне масе, дете НЕ СМЕ имати више од 5 година! Овако се пропагандни ефекат свео само на чланство Радикалне странке…

Отуд су, ваљда, политичари први који упозоравају на пад наталитета и први који кажу да бебе имају приоритет. Поготово  ако је година изборна! Ама, толико им је стало до беба да су цене беби опреме оставили потпуно по страни. Уопште им нису важне нити обраћају пажњу на њих. па, јасно! Ко гледа на новац када су деца у питању!!?

Погледајмо сад ствари из другог угла. Пословног. Имамо прилике да видимо да се деца све више употребљавају као средство пословног маркетинга. Све чешће ћете видети децу у рекламама проиозвода који баш и не спадају у играчке. Рекалме за тоалет папир, санитарије, прашкове, рекламе осигуравајућих друштава, банака итд… Свесни људи да волимо децу, па рачунају, ако нам упакују производ у одговарајућу рекламу, прогутаћемо сигурно. Можда су и у праву.

Ето, и ми у складу са поменутим, качимо сличицу задружног ждребета, можда и ми добијемо некакве поене. Није битно какве, само да су поени…!

Упућујемо и одговарајући апел:

„Ајде, да правимо бебе!“

Bob Rock