Недеља. Један од безбројних божијих храмова у нашој отаџбини. Пуна црква верника. XXI век је. Свештеник успоставља линк између Бога и њих. Полази му за руком. Чује се много гласова. Сви се моле Богу. Неки гласно, кукајући. Неки шапатом, неки мумлајући…
Господ Бог седи на једном густом облаку, заденуо косу иза ушију и слуша молитве верника. Покушава да распозна сваки глас, понаособ. У крилима држи свеску и записује име, презиме и текст молитве. Да не погреши када приступи реализацији спровођења правде, на основу молитве верника.
ПРВИ ГЛАС: Божо, брате! Ти знаш, да те ја, никада, нисам ословљавао са “Господе Боже“, к’о што раде ови, остали, пајсери око мене. Ја, увек, тако : “Божо, брате“. Осећам неку блискост са тобом. Гледам на тебе као на ортака. Морам ти рећи да си ме жестоко разочарао! Израдио си ме, к’о што нико, никад, није! Немој да ме питаш “Што?“. Знаш ти добро! Ову цркву сам ја направио! Ја сам изфинансирао њену изградњу. Половину свега онога што сам стекао са својом паравојском на ратиштима, ја сам уложио у изградњу ове цркве. Ја сам био главни инвеститор. Овај, хтедох рећи: “Ктитор! “. Мислио сам, оно “ја помогнем теби – ти помогнеш мени“. Чист по’со дуга љубав. Кад сам ти дао лову за изградњу, био сам међу првим бизнисменима у земљи. Био сам “тата“. Што си ти на небу, то сам ја био овде, у нашој отаџбини! А, где сам сад?! Питам, ја, тебе… Сад сам, можда, хиљадити! Неки клинци који се, тада, нису ни родили, сада су јачи од мене. Контролишу тржиште. Ја сам спао на то да рекетирам кафеџије и да обезбеђујем митинге. Брате, тако си ми вратио! А, пре уласка у сваки посао, ја сам ти највљивао шта намеравам и молио те да ми помогнеш. Увек! А, ти ми никад ниси помогао! Кад би могао… дође ми да узмем ову цркву и направим од ње тржни центар! Без имало кајања! Али, да знаш да и поред тога што сам љут на тебе, не жалим што сам дао новац да се изгради! Волим ово село. Мој деда је отишао из њега у Београд. Осећам да су ми корени овде. Ови сељаци су моји људи! Опет, и поред свега, још увек, није касно да испаднеш човек и реваншираш ми се… Планирам неки посао у вези приватизације једне фирме… Ако то одрадим како треба “вадим се из буле“ … Све ово сам ти могао рећи и на улици, јер знам твој начин рада – имаш прислушне уређаје свуда редом, али хтео сам, овако, да ти кажем “све у лице“, у твом офису. Ја сам човек који свакога може да погледа у очи…
ДРУГИ ГЛАС : Господе, Боже! Опрости, мени грешном на свим мојим гресима. Опрости ми на крађама. Знам да сам лопов и знам да је то грех, али, шта ћу, кад је то јаче од мене? Нисам ја, Господе, толико рђав човек к’о што изгледам! Волим да украдем, али, волим и да дам! А, одакле да дам, ако не украдем? Размисли, мало, о томе, кад будеш иамо времена… Ево, види… сви на крст и на икону стављају по десет, двадесет динара, а ја сам ставио “стотку“! Кад си ти у питању, ја не жалим да дам! Дао сам десет динара и оном циганчету, што проси испред цркве. Опасан мали ! Напунио лименку “Кока – коле“ за десет минута! Зна пос’о. Зна како треба. Чим се помене твоје име и твоја помоћ, сви се ‘ватају за новчаник! Него, овај, шта сам ти још хтео рећи, Господе Боже? Ах, да! Уздржаваћу се од крађе, колико год будем могао. А, кад, опет, будем украо, опет ћу се искрено покајати! И, опет, ћу дати прилог за Цркву! Ти знаш, Господе, да…Чек’ , чек’ , чек’ ! Опа, бато! Онај тип, што је сад ставио паре на икону, има пун новчаник. Ставља га у леви, унутрашњи џеп… Аха… Овај, и тако ти кажем… Господе Боже, опрости мени грешном на гресима вољним и невољним. Посебно на вољним! Нека си хваљен…
ГЛАС ТРЕЋИ: Господе Боже, нисам грешан, нисам ни неки верник, али, недеља је, све сам послове отаљао, стоку намирио, досадно ми, па рекох себи: “ Иди, мало, у Цркву, види шта се ради. У кафани је сваког дана исто – досадно, а да седим пред продавницом – хладно је. ‘Вата јесен, полако… Све у свему – задовољан сам. ‘Ајд кад сам ту, да се помолим за здравље своје деце и унучића. Они су ми све што имам. За мене и жену нећу да ти се молим. Ми смо матори… Отаљали смо своје… Молим ти се за њих, Господе Боже!
ГЛАС ЧЕТВРТИ: Молим ти се, Господе Боже, да ми помогнеш у праведној борби за имање свога покојног оца коју водим са својим братом… Земља му кости појела, дабогда! Опрости ми, Боже! Молим ти се,отвори очи судијама да пресуде у моју корист и да ми доделе цело имање, а не оној бараби, моме брату, калдрмашу, који је заборавио како се држи мотика у рукама и колико прође дана од кад се крмача букари, па, док се не опраси. Господе, ако дочекам тај дан, да имање, коначно, буде моје, имам да направим такво весеље и пијанку, да има да се памти. Направићу га, вала, па макар било и усред поста! Ко на то, данас, гледа? Волео бих, Господе Боже, да некако прокунем брата, а да не будем грешан због тога! Како се оно каже…? А , јес’ … Просветли ме! Да му наудим, да зажали што је туђе пожелео. Молим ти се и за покој душе мога оца. Нек’ му је вечна слава и лака земља, мада ми, по неки пут, кад се вратим са суђења, дође да узмем ашов и лопату, па да га ископам из гроба! Кад сам, ја, њему, лепо, говорио: “ Тата, ‘ајде, молим те, док си жив, препиши ми имање, да ми оно ђубре не узме пола кад ти умреш! “ А, он све: “ Важи. ‘Оћу. Него, шта? Него, како ? Сутра ћемо. Данас ме нешто стиска у грудима. Е, скочио ми притисак. ‘Ајд’ за неки дан… “ Дан по дан и он умре, а мене сада гуши, скаче ми притисак и пуним новчанике адвокатима и држави. Господе Боже, помози ми! Много ми је тешко… Много…
ГЛАС ПЕТИ: Ти, Господе Боже, знаш да сам ја скромна жена, смерна, побожна и богобојажљива, али ме је мука натерала да се огрешим. Јесте да се по селу прича да сам аброноша и да више волим да знам шта су други доручковали, него шта ћу ја да вечерам, али то није истина! Ја сваке недеље долазим у Цркву, испричам се са женама, сазнам шта има ново, погледам како је се која обукла, јер волим да пратим моду, а на селу то можеш да радиш само у Цркви. Овде, код нас, нема модне ревије. И на крају се и теби помолим. Господе, признајем да сам врачала, да сам за то користила воду којом су купани мртваци и восак од свећа из Цркве које су паљене за здравље људи. Кајем се! Неке жене су ми саветовале да користим и богојављенску воду за те ствари, али ја нисам хтела, јер верујем у тебе, Господе Боже! Бес и очај су ме натерали на то! Све је то због оне кучке, Милице Радосављеве, знам све шта је радила са мојим Бранком! Ја сам ти се, Боже, молила и молила да их раставиш, како знаш и умеш, а ти, опрости ми, Боже – ништа! Зато сам морала да врачам. И поможе… Он се шлогира, а она се преврну “с колима “. Већ, три месеца лежи у гипсаном кориту. Кажу да ће тако да лешкари још, најмање, девет месеци. Кајала сам се након тога. Плашила сам се да нисам претерала. Међутим, нисам. Стигла их је твоја казна. То је због онога што сам користила восак од свећа из Цркве, твоје куће. Тако ми, барем кажу, ове старије жене из села. Господе Боже, хвала ти што си ми помогао да их раставим и опрости ми што нисам користила само твоје материјале кад сам врачала. Опрости мени грешној и хвала ти !
ГЛАС ШЕСТИ: Господе Боже, ја и нисам нешто у фазону молитве и доласка у Цркву, више волим дискотеке и сплавове, али моји маторци навалили да идемо на село преко викенда и да у недељу свратимо у Цркву. Кева, у задње време, често сања покојну бабу, ћалетову кеву, па хоће да јој запали свећу за покој душе. И да дарује Цркву. Купила је неке иконе. Не схватам све то … Био сам клинац, али се сећам да су се невиђено мрзеле. Баба је кеву називала “градском курвештијом “ , а кева њу “сеоском вештицом “. Кева је, једном, баби одвалила шамар, а баба је њој сипала врелу супу у фацу. Од тада, никад нисмо дошли у село. Долазио је само ћале, кад су баба и деда умрли, али га, оба пута, стриц није пустио да присуствује сахрани. У задње време ћале и кева сањају и бабу и деду. Као… зову их да иду код њих… Мислим, ћале и кева код бабе и деде. И, ево ме. Нећу да се качим са њима. Што ми је тешко да постојим сат времена овде? Чим их изнервирам они ме лупе по џепу. Не дају ми џепарац. Смрадови … Опрости ми! Знам да се ти залажеш за поштовање ћалета и кеве, али си заборавио и нас децу. Сад држава мора да ради оно што си ти пропустио. А и она то ради: “Сачувај ме Боже! “. Ма, добро… нећу, сад , о томе. Него, није лоше, овде, код тебе. Чак је и занимљиво. Осетим да сам Србин. Не знам да ли због тога што народ не брише обућу пре него што уђе у Цркву, али имам осећај да газим по српској земљи. Тај осећај немам у велеграду. Тамо се осећам к’о да сам пао с Марса. Готивно ми је све овде. Питао сам ћалета где је књига утисака да бих се уписао, а он ме, изгрди. Рече да сам незналица и да је боље да се, кад одемо кући, запитам где су ми свеске за домаћи задатак. Луд тип.Мајке ми… Ја ти се, само, молим да не будем као мој ћале и кева. Волео бих да ме моји клинци готиве и да ја њих капирам… Молим ти се…
ГЛАС СЕДМИ : Господе Боже, спаси ме искушења. Помози да останем нормалан и частан у овом лудилу и да такав останем до крај живота!!! Амин!!!
Задружни коњ