Биће Прајда или не, питање је сад?

Јесен у Србији доноси увек исто питање да ли ће се „Парада поноса“ одржати или ће бити одложена за нека друга времена. Поборници Прајдa кажу да је отказивање противуставно, влада одговара да је безбедност грађана на првом месту. Ипак прича не би била толико интересантна да се нису укључили и европски званичници и светски политичари. У јавности се пласира прича како Србија не сме пропустити још једну прилику да покаже свету да поштује људска права. Ако се Прајд не одржи премијер ће нам очитати буквицу како грађани Србије нису још увек „променили свест“. До краја године ћемо заборавити на све тање буђеларе, а све веће цене, те ћемо стрепети од могуће замерке Србији за непоштовање људских права у годишњем извештају Европске Комисије. Свет ће и даље говорити како смо традиционално, а не модерно друштво. Исти онај свет у коме Роми немају своја права, исти онај свет у чијим одређеним деловима је јавно пропагирање вере законски кажњиво, где јавно не сме да се носи привезак крста преко одеће, фереџе и сл.

Сви ми волимо да истичемо како имамо дугу и богату традицију. Заиста и имамо чиме да се дичимо кроз историју. Свако од нас поштује породичне вредности. Поносно преносимо културу и обичаје на потомке. Корен тог традиционализма, поштовање породичних вредности налази се у религији. Зар не пропагира и хришћанство исте вредности? Зато се на „Параду поноса“ гледа као удар на цркву, нарочито од како су припадници ЛГБТ популације представили Исуса Христа као хомосексуалца. За традиционалисте одржавање Прајда представља ударац по носу породичним вредностима. Драго ми је да већина грађана Србије још увек верује, да се солидаришу и у тешким временима, како нико не би ударио на породичне вредности, православље, цркву. Прошле јесени пријављено је неколико парада истовремено, са пародом коју су пријавили припадници ЛГБТ популације. Истрајали су у својим намерама, да се парадирање не дозволи, у одбрани традиције, цркве и државе. Како ће бити ове јесени сазнаћемо у недељу.

Али, мене занима једна друга чињеница, где су били сви ти људи да одбране колевку свега тога? Споразум у Бриселу, а видимо сад и избори на Косову много су лакше прихваћени од грађана Србије, него одржавање Прајда. Да ли ово значи да лакше прихватамо губитак дела територије, од одржавања Прајда? Да ли ово значи да се одричемо Пећке патријашије, која је колевка православља у Србији, али не дозвољавамо Прајд на улицама Београда, јер је у супротности са вредностима цркве. Дичимо се како су нам породичне вредности и солидарност на првом месту, али српске породице на Косову су препуштене саме себи, за њих нема солидарности.

Да ли заиста знамо за шта се залажемо и за шта се боримо?

 

0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *