У сусрет дербију

Албанска провокација на фудбалској утакмици је одличан показатељ колико смо, као народ, деградирани, у очима света, па и наших вековних противника. Без икаквог страха и респекта, понизили су нас као што нико никог није.

Или јесте, а ја нисам чуо за такав случај?

Искрено, неодлучан сам кад себи требам да одговорим: да ли су то смели да учине зато што мисле да су много јаки или зато што мисле да смо ми много слаби? И један и други одговор ми се чине као тачни.

Тачно је да су и раније били агресивни и безобразни, али се то огледало у деловању само на српским територијама које и они насељавају. Ван њих, само су нас послатичарнице и семенкаре подсећале да и Албанци чине део грађана Србије.

Прво су нас под Турцима лепо малтертирали и протеривали, затим у време Краљевине, током немачке окупације, па под комунистима и на крају под НАТО-ом. Никад им није адекватно одвраћено, па су им апетити порасли.

Зајебавње Срба усред Београда! Врхунац албанске националне екстазе! Нажалост поклапа се са врхунцем суноврата Србије. Много пута је била у очајној ситуацији, али никада у оволиком понору очаја. Србија као држава постоји још само на папиру. У стварности онда броји последње деценије свога постојања: бела куга, национална индолентност, криза морала, уништавање породице, уништавање културе, криминализација државе, корупција, тежња ка губљењу националног идентитета, све извеснији губитак делова територије- југ централне Србије, Рашка област (Санџак), Војводина… Све то наговештава скорији нестанак државе Србије, а ми као народ делујемо као група појединаца без икаквог осећаја за колективизам и националну припадност, али са невероватним смислом за поделе и сукобе по најразличитијим основама.

Делимо се по политичким ставовима, по тумачењу националне историје, по дефинисању националних интереса… да ли је боља Цеца или Сека, ДИС или ИДЕА, Сталоне или Шварценегер, турске или индијске серије… и наравно по навијачком опредељењу.

Живо ме интересује да ли ће после ове националне срамоте наредни и сваки следећи фудбалски дерби моћи да се одржи без туча и интервенција полиције?Да ли је ово довољна опомена Циганима и Гробарима да се дозову памети?

И једни и други тврде да су Срби, патриоте, да воле своју земљу и свој народ. Зашто онда Србин Србина мрзи? Зар је мржња свог сународника вид патриотизма? Зашто своју вољену земљу натапаш крвљу свог сународника, а та крв је потекла зато што си му разбио главу? Ако волиш свој народ зашто онда мрзиш неке његове делове?

И једни и други припадате истом народу, истој вери, исте муке делите, исти злотвори вам раде о глави, у исти амбис сви идете, а, ипак, се мрзите.

Иста вам је историја: и једнима и другима су Турци мушке претке набијали на колац, а женске силовали прве брачне ноћи; и цигански и гробарски преци су мучени и клани у Јасеновцу, стрељани у Шумарицама; и гробари и цигани су гинули на Кошарама и остављали кости по Паштрику…

И једни и други обилазите своје рођаке оболеле од рака- поклона Милосрдног анђела; и једни и други удишете уранијумску прашину коју је НАТО посејао по нашој земљи, а од ње вас неће заштитити ваши навијачки шалови кад њима прекријете лица…

Сви имате једну главу, једно срце, две руке, две ноге, два ока, два ува…

Па, шта је, онда, међу вама различито, те  вас нагони да се мрзите и пребиjaте међусобно као најцрњи непријатељи? Шта? То што сте једни црно- бели, а други црвено- бели? Бело тамо, бело овамо. Разлика је само у једној боји. Код једних је црна, а код других црвена.

Да ли је та једна боја довољан разлог да се поубијате међусобно? Да ли су Албанци сложни зато што су на својој националној застави сјединили црну и црвену боју- црни орао на црвеној подлози. А, ми смо их поделили и свакој додали белу, па сада имамо разлога да се мрзимо док задњи Србин не умре на стадиону?

Зато, браћо Цигани и браћо Гробари, памет у главу! Непријатеља имамо довољно. Сувишно је да и ми радимо сами против себе.  Јер, ако наставимо овако све чешће ће албански дрон са великоалбанском заставом летети изнад Србије. Ко ће га унети и ко ће управљати њиме не знам, али знам да ће му наша неслога бити погонско гориво.

 

0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *