Кренем ја, пре пар дана, са својим оцем да обиђемо имање. Стојимо насред њиве, кад се испред нас појави велики жути пас врло карактеристичног хода и држања: у потпуности је одговарао изгледу бесног пса! Пролазио је на двадесетак метара од нас и уопште није обраћао пажњу на било шта око себе.
Погледасмо се. Отац рече:
„Е, до мојега! Само нам још бесни кучићи фале!“
Почесмо да се чешемо по иза ушију размишљајући шта да радимо. Да га убијемо- не иде. Можда није бесно. А и да јесте, немамо чиме да му на брзину прекратимо муке, а ми нисмо крволоци да га убијемо некаквим дебелим мочугама. Друга ствар… држава кажњава убијање паса. Неки су због тога завршили у затвору.
Еееј!!! Држава!
Па, како се тога нисмо сетили раније? Па, ми живимо у држави! Јесте да нас не штити од агресивних јебача, здравих паса луталица и пикник-наркомана, али од бесних паса луталица-штити! Тако, бар, пише у новинама…
Пошто ни новинама не верујемо баш пуно, реших да прво позовем брата од стрица који ради као комунални инспектор, је ми се негде по глави коматало да је то случај за комуналце.
-Ало?
-Шта радиш?
-Крећем у лов на аутомобиле.
(То значи да је тог дана у екипи „паук-сервиса“. Траже непрописно паркиране аутомобиле. А у граду у коме он ради, сваки трећи аутомобил је непрописно паркиран, пошто је паркинг места много мање него аутомобила. Наравно, све је то општинска власт лепо срачунала да би јебуцкала народ и узимала му новац. На законит начин отму човеку ауто, па му, онда на законит начин узму откупнину и врате му ауто.)
-Срећан лов. Чувај се!
-Не брини. Чува ме милиција. Шта те мучи?
-Видео сам, малопре, једног пса луталицу. Не бих се смео заклети да је бесан, али ми тако изгледа. Шта да радим и коме да се обратим?
-Таман да вас ставе у карантин! А, где је он сада?
-Оде према Потоку.
-Сад је касно. Требао си да га пустиш да те уједе. Онда ти лепо дођеш код нас, па те ми сместимо у болницу и посматрамо те. Ако побесниш-значи да си био у праву. Ако не побесниш-ником ништа: јео си, спавао и грејао се о трошку државе.
-Чуо сам како се једе и греје у болницама: пацијенти цркавају од дебљине и топлотног удара.
-Шалим се.
-И ја се шалим…
-Слушај: за то је надлежна ветеринарска инспекција. Позови овај број (рече који). То ти је централа у општини. Тражи ветеринарску инспекцију.
-Хвала ти. Поздрав!
-Здраво!
Позовем централу у општини. Повезаше ме са ветеринарском инспекцијом. Тако сам мислио…
-Изволите?
-Ветеринарска инспекција?
-Не, не. Назовите поново. Ја се нећу јавити. Онда ће вам се јавити из ветеринарске инспекције.
-Хвала.
Поново зовем. Јави се нека жена.
-Добар дан. Ветеринарска инспекција?
-Да?
-Овде „тај и тај“ из „одатле“. Видео сам близу своје куће једног пса луталицу за кога сумњам да је бесан.
-Видите, господине… Ми смо задужени само за бесне псе који су власништву људи. Нисмо задужени за бесне луталице. За њих је задужен “тај и тај“ (рече име једног општинског службеника, не наводећи функцију коју обавља, па је на основу ње задужен за бесне луталице) из општине. Њега назовите.
-На који број?
Рече она. Кад сам је замолио да ми још једном понови број, већ је се чуло „ту-ту“. Спустила је слушалицу.
Позвах издиктирани ми број на који се јави нека жена, а онда и тражени господин. Опет ја сложих исту причу, кад он узвикну:
-И шта кажу ветеринарски инспектори?
-Кажу да бесне луталице нису у њиховој надлежности.
-Јебем им ја матер лењу! Тешко им је да извуку дупе из канцеларије!
-А, вама…?
-Молим?!
-Питам: да ли су бесне луталице у Вашој надлежности?
-Нису!
-А, у чијој су?
-Не бих тачно знао да Вам кажем… Општина је склопила уговор са једном фирмом из Крагујевца која хвата здраве псе луталице и уклања их са улица. Тај уговор важи само за подручје града. За села не важи. (Рече имена два велика села од којих једно има око 7000, а друго око 2500 хиљаде становника) …су склопили уговор са том фирмом и она хвата псе у њиховом атару. Код Вас неће, јер Ваше село није склопило уговор. Знате, они наплаћују своје услове по учинку: колико ухваћених паса толико пара. Што је место веће, више је луталица у њему и већа је зарада. Они у граду, у самом центру града, ако дођу рано ујутро, само у баштама кафића ухвате преко 20 комада. Не исплати им се да долазе у мало село. Они код Вас за цео дан не могу ухватити пет-шест комада. Колико Ви становника имате?
-Око 450. И немамо ниједан кафић у центру. Само продавницу, пољопривредну апотеку, школу и цркву… Луталице су по ободу села. Око задњих кућа и по њивама око села.
-Знам… Не знам шта да Вам кажем. Та фирма хвата здраве луталице, али оне за које се сумња да су бесне… не знам да ли хоће? Можда бисте могли да позовете надлежну ветеринарску станицу, али сумњам да и они имају неко овлашћење, ако га нема ветеринарска инспекција.
-Мххх…
-Знате шта би било најбоље?
-Знам. Да ја позовем ветеринарску инспекцију, а да она, ако није надлежна, позове онога ко је надлежан, а не да ја спроводим истрагу чији је посао да хвата бесне псе. Али, кад, већ, није тако-реците.
-Идите у Вашу месну заједницу и пријавите случај. Нека, онда, Ваш председник месне заједнице контактира мене, да бисмо ја и он контактирали ову фирму из Крагујевца, па да после видимо шта ћемо даље. Тако је најбоље.
-За фирму из Крагујевца?
-Молим?
-Кажем: „Добро је што је фирма из Крагујевца, пошто је Крагујевац преким путем од мог села ок 45 километара удаљен, па ће брзо стићи да интервенишу, под условом да хватају и бесне псе, чим месна заједница уз посредовање општине склопи уговор са њом.“
-Да, да!
-Одлично…
-То је то, господине. Поздрављам Вас!
-И ја Вас…
Месну заједницу нисам контактирао, јер је и немамо. Истекао јој је мандат пре четири године. Након тога нисмо изабрали нову, јер се нико не жели прихватити било какве функције која асоцира на политику, па немамо кога ни да бирамо. Пре годину дана је стигло наређење из општине да морамо да формирамо месну заједницу, ако хоћемо да општина финансијски помогне селу. На једвите јаде неколико људи пристаде да уђе у састав те „кобајаги месне заједнице“. И све изгледаше да ћемо најзад поново добити месну заједницу, кад дођоше господа из општине и рекоше да месну заједницу морају чинити само чланови Демократске странке. Сељани их, кад то чуше, на леп и културан начин отераше у пизду материну и разиђоше се кућама. Остаде село и без месне заједнице и без обећаних пара. Ми смо сада „дисидентска вукојебина“, па за нас нико и не хаје.
Мој отац се сав претворио у уво и покушава да сазна с ким ја то у задњих десет минута обављам серију телефонских разговора и какав је резултат. А, пропео се на прсте да погледом не изгуби пса у даљини.
-Шта кажу?
-Кажу, тата, да је хватање бесних паса правно дефинисано и да се од тога не сме одступити.
-И?
-Ти ћеш остати овде да пратиш оног пса и да водиш евиденцију кога је све и шта је све напао и ујео.
Отац ме збуњено гледа и кисело се смеје.
-За то време ћу ја отрчати до сеоске звонаре да звоном огласим збор грађана. Кад се окупи довољно људи, идемо у ловачки дом да изаберемо месну заједницу. Онда ће председник месне заједнице отићи код једног керохватача у општину, па ће њих двојица отићи у Крагујевац на преговоре са једном фирмом која је овлашћена да хвата здраве псе луталице. Ако се договоре о цени једног ухваћеног пса, склопиће уговор и они ће доћи да хватају луталице… Тата…
-Молим?
-Хтео сам да се нашалим, ал’ не могу, јер ми се повраћа од свега што сам чуо. Њих заболе „стојко“ и за ону џукелу тамо и за тебе и за мене и за све. Нико ништа не зна да ми каже, осим тога да није одговоран за то. „Радио, не радио-свира ти радио.“
-И шта сад?
-Ништа. На лево-круг!
-А, куче? Шта, ако је стварно бесно?
-Тата, пусти га. Нека га. Није оно никаква опсаност. Видиш у каквим временима и држави живимо? Сви ћемо, пре или касније, побеснети. Да ли од беса или беснила-све једно је…
Кретосмо кући „к’о посрани“ коментаришући, успут, државу и систем…
Задружни коњ