Колико човек може да издржи? Да ли је то индивидуална ствар или смо сви саздани тако да га примамо до бесвести? Мислим да је ово друго. На сву нашу несрећу, неко је то јако давно схватио и решио да направи друштвено уређење. Скапирали су да не могу довека седети у хладу, грицкати грожђе и општити са младим девама. Схватили су да ако човеку даш привид слободе и избора, можеш добити много више за узврат!

Народе, пријатељи, стоко!

Напокон можете да бирате ко ће да вас јаше! Наравно, то је за ваше добро. Ми ћемо се жртвовати за вас! Ми преузимамо сав ризик од добијања свих полних болести, цирозе јетре и задриглих подбрадака! Не желимо да се излажете икаквом ризику због нас! Све што од вас тражимо заузврат је да будете јако стрпљиви. Још боље флексибилни. Морате да схватити да плата неће баш увек стизати на време, а ни сваког месеца. То је зато што ми не желимо да вас навикнемо на нереалне услове живљења. Јер, ако то дозволимо нашој малој и тек изграђеној државици, нећемо имати шта да једемо до краја месеца. А ми морамо да једемо обилно за разлику од вас. Ипак се ми трошимо јако пуно свакога дана! Константан секс изискује много калорија и то некако мора да се надокнади. Немојте да навикавате своју децу на лагодан живот. Непријатељ вреба са свију страна и свакога дана може да избије рат! И на то морате увек бити спремни. Спремите најдебљу стоку и најбоље жито. Спремите децу да постану ретарди који це сутра да гину зарад боље и светлије будућности.

Нама це бити боље! Не њима. Они ће и даље изгарати у једењу печења, а ми ћемо  јести здраву храну.

Кромпире.

И понекад хлеб.

Могао бих овако данима да кењам, али немам снаге. Они имају…

Имају веце плате, боља кола, боље жене, љубавнице, куће. И, најбитније од свега,  ситну стоку.

Нас.