Куме, дај неки динар!

Идем ја тако улицом кад зачух глас: “Секо дај неки динар!”

Помислих, време је да се шишам. Почеше просјаци да ме ословљавају са „секо“. Можда би требало да пустим браду. Јефтиније је. Не шишам се још, а нити се бријем! Нит’ паре фризеру, нити трошим на бријаче!

Прену ме из мисли поново: “Секо, бре, дај неки динар! Ау, куме, колика ти коса!? Па што се не ошишаш?”

“Ма немам паре, батали ме!“- одбрусих му. А, мој нови кум ми рече: „А да ти ја платим шишање кад већ немаш?“

Лепо ме је насмејао. Дадох му неку ситу. Толико бар вреди једно смејање. Ма вреди више, али и он је био задовољан оним што је добио.

Оваквим веселим просјацима некада и уделим по неки динар. Мени не сметају много. Али шта да радимо са оним финим угладјеним који нам траже помоћ за оболеле од лајмске болести у Северној Каролини или за опремање Ловачког дома за незбринуту децу? Нисам ја ни против деце нити против оболелих из братске пријатељске Северне Каролине. И сви ови фини углађени људи раде за неку невладину „неорганизацију“ и продају новогодишње честитке у сред августа. Никад није сувише рано да се почне са припремама за Нову годину! Питам се да ли они сви раде волонтерски или добијају неку надокнаду за пресретање наивних људи по улици. Када они обаве свој посао на сцену долази друга група људи која продаје часопис једне верске инстиуције. И наравно сав приход је намењен за децу из једног дела наше земље. За храну. Да, тој деци и јесте потребна храна, али и челницима те верске заједнице су потребне зимске гуме за џипове. Не иде да власт преко својих представника у униформи крене на њих, јер, иако живимо у секуларној држави они се ипак мешају у све и свашта. И замислите сада да представник власти наплати казну за лоше гуме представнику верске заједнице а он се по петој заповести моли за оне који су на власти! И сваки џип мора да је исправан и добро опремљен јер чудни су путеви господњи. Тако ви куповином часописа омогућавате мирну коегзистенцију (суживот) власти и верске заједнице а можда и неко дете добије неку чорбицу за ручак.

Имамо и још једну врсту сакупљача прилога за оболеле од, уф…, не знам ни ја чега. Дођоше ми једном приликом да траже прилог за операцију бубрега неког детета. Ок, можда и јесте. Лечење је скупо. Материјал није скуп али за руке мајстору треба дати понекад охо-хо. И тако дођоше и затражише. Ја по свом старом добром обичају не падам на тугаљиве приче и ставих њихову хуманост на пробу: „Ако имате ово даћу вам прилог.“

Показао сам им своју донорску картицу. Па, хајде, ако си толики хуманиста и борац за здравље неког детета завештај органе! Ја јесам. Нису имали нити су знали шта је то. Паре не дам! Не верујем да ће отићи у праве руке и за то за шта су намењене, али, када заковрнем нека узме свако коме шта треба.

Зато када видим неког насмејаног просјака који ме мало насмеје, одрешим кесу у којој понекад спава змија, а када видим ове углађене помислим да бих и ја требало да променим гуме на ауту.

Прасе Драгиша

0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *