Баба Симана је устала рано као и свакога јутра да нахрани краве. Живела је од продаје млека и вештичарења. Понекад залута у њено село понеки невољник коме треба помоћ, па уз минималну накнаду од 100 еура може да поразговара са својим почившим прецима или да сазна будућност. Јуче је имала неке чудне госте који су хтели да разговарају са покојним Марковића зетом. Мука и немаштина натера бабу да мало лаже и попуни празнину у џепу. Није она могла да призове Марковића зета. Није могла да призове његову душу јер је он за живота своју душу изгубио, а можда му је и жена узела. Да не дужим више, уђе баба у шталу и тамо је сачека грозан призор. Њене краве су тужно мукале, а вимена су им била готово празна.
Куку мени, шта је ово? Ал’ је ђаво, ал’ су мађије, ал’ нешто теже од обоје? Кажи, Белка, шта је то са тобом? Баба Симана је говорила немуштим језиком.
-Мууууу, онај јуче што си га послала у шталу да почисти, није почистио само шталу него нам је измузао све млеко. Навикао је да музе државну касу, па сад из навике прешао и на нас. Муууууу, а тек што има хладне руке!
Ууу, семе му се лоповско затрло! Бацићу чини на њега, па неће више да завлачи руке где не треба. А, клетва беше страшна. Баба Симана је сипала мало више даждевњаковог сока па зачара и цео народ да се од Газда Боре не може лако отрести.
И од тада Газда Бора мора да носи жути шлем на телевизији и да се завлачи у штале да се извињава целокупном крављем роду. И то ће трајати још неко време. Бар до избора. А ако нам и даље буде лоше, знаћемо, Баба Симана је крива!!!
Прасе Драгиша