Тога дана схватио сам да сам већ читаву годину у креативној блокади. Писци обично имају проблем „другог романа“. Ја сам се мучио са првим. У круговима антирежимске омладине стекао сам популарност као аутор контроверзне колумне у којој сам нападао све оне који су лепши и паметнији од мене. Као и модерну пошаст ријалити програма. Шира јавност ме је упознала као учесника једног ријалитија у који сам ушао да бих показао колико га не волим. Отприлике сам се понео ка њему као ка мојој бившој жени.
Ипак, већ месецима нисам спустио прсте на тастатуру. Чак ни средњи. Да бих олакшао себи, отишао сам у свој ВЦ и сео у позу Роденовог „Мислиоца“. Посматрао сам једну тачку између мог палца на нози и мртве бубе. Размишљао сам о судбини кинеских панди и Пикасовој Саскији. И тада се догодило чудо! У мојој глави се након дужег времена родило невреме. Идеја! Црвен у лицу због узбуђења које ме је преплавило потрчао сам за лаптоп. Нисам губио време на тоалет-папир јер себе сматрам пиониром електронског доба.
Ударао сам по трапезастим словима попут записничарки на хашким суђењима. Не гледајући доле. Са лица ми се сливао зној а из ушију куљао дим. Личио сам себи на мотор татиног „Југа 45“. Идеја се порађала из мене. Без епидуралне ињекције. На крају, сав у коктелу магновења и севдаха, пао сам на под.
Следећег дана, након објављивања моје колумне, мој мобилни је вибрирао као да има целодневни епилептични напад. Имао сам хит. Уредник је тражио да пишем свакога дана. Попут мађионичара мрдао сам прстима над тастатуром. Ипак, ништа се није дешавало. Мрак. Очајан, поверовао сам да је јучерашњи успех био само свитац у тунелу а не искра у барутани. Искључио сам „ворд“ и пустио порнић.
Негде на пола дана мој стомак ме је подсетио да љуте папричице никако не иду у пакету са „виљамовком“ па сам морао до тоалета. Припит, раширио сам очи! Не због тога. Поново сам био ошамарен чарапом инспирације. Отрчао сам да пишем недовршена посла. Шаљући мејл у екстази, почео сам да схватам… Неким чудним укрштањем космичких сила инспирација ми је долазила само онда када сам био на месту на којем и цар иде пешке. „Проклет сам!“ биле су моје прве мисли. Но, када сам цабрао два и два схватио сам да нисам лоше прошао. Има ли још који писац који свакога дана може да рачуна на посету своје музе?
Био сам у свом златном добу. Млад, виспрен и храбар. И као и сви писци бојао се једино затвора. Интервјуи, гостовања на државној телевизији и семинари у Лондону. Да не помињем чланство у жирију за Мис. Сви су ме волели. И сви су желели моју тајну. Нисам ни сањао да ме чувени папарацо одавно има на нишану. Скандал је био неминован. Док сам у „Хајату“ писао своју докторску дисертацију, наравно у тоалету са лаптопом на коленима, папарацо је успео да ме опали.
Следећег дана, сви су читали о томе. Помислио сам да је све готово. Моја прича је жуту штампу успела да обоји у браон. Стрепео сам од звоњаве телефона као од аларма рерне. Завукао сам се испод сопствене мишке и ћутао.
Но, после два дана, један наслов у новинама изазавао је грчења у мом стомаку. Чудо! Књижевна јавност је стала на моју страну. Проглашен сам за алтернативног уметника пар екселанс! Широм земље почели су да ничу људи који су се након мог раскринкавања осетили слободним да признају да и сами пишу на ВЦ шољи. Био сам њихов месија.
Наредних месеци одвијала се права револуција какву свет од Шекспира на овамо није видео. Објављиване су књиге написане на шољи. Читаве збирке песама имале су на насловној страници овај део ентеријера. Различита списатељска удружења правила су књижевне вечери где се није седело на столицама већ на шољама. Организован је ток шоу под називом „Водокотлић“. Скрибомани су наручивали по сандук рицинуса недељно. И свако од њих спомињао је моје име. Име човека који их је задужио више од Гандија.
Ходао сам својим градом не препознајући га. Колико нових људи и нових мириса. Мој нови хоби је постало склањање. Бежао сам кући, уморан и збуњен. Једнога јутра осетио сам бургијање у стомаку. Спустио сам панталоне, нежељено као на њујоршком аеродрому. Погледао сам лаптоп и заклопио га. „Ово ја частим“ рекао сам и сео. У том тренутку ослобођен притиска нешто сам чуо. Са спрата изнад долазила је музика. Нисам знао како се зове али је сваки тон будио у мени хиљаду заборављених успомена. Мој комшија је био мојих година и будући да није уметник имао је породицу. И пуштао је својој деци емисију из нашег времена, сачувану на прашњавом ВХС-у.
Боже! Схватио сам скочивши. Тајна моје инспирације било је управо то. Мелодија заборављеног времена. Не шоља! Како сам само могао то да помислим! Срећан истрчао сам и позвао неколицину своји пријатеља писаца. Послао мејл свим редакцијама новина. Гостовао у јутарњем програму.
И… ништа. Нико ми није веровао. Нико није хтео да поверује. И одрекне се непресушне инспирације. Мислили су да сам превазиђен и љубоморан. Повратка није било. Нико није хтео да се одрекне непресушне инспирације. Коју има на тацни.
Аутор: Миодраг Стошић