Рано преподне. Враћам се с посла, из треће, тј. из прве, друге и треће смене. Радио сам 24 сата и мало више. Такав је обичај у мојој фирми. Једва чекам да стигнем кући. Да загрлим и пољубим жену и децу. Они су ми све. Због њих трпим овај пакао, звани живот. Да није њих одавно бих се обесио. Због њих живим. А и због тога што не би имали пара да ме сахране. Јесте да сахрана самоубице мање кошта, јер поп не може да му одржи опело, па то умањује трошкове, али сандук, крстача, црна одећа… Све то кошта, а живимо, само, од моје плате.Улазим у пролаз, између суседних дворишта, којим стижем у своје двориште. Видим своју комшиницу- атестирану вештицу, како је се наслонила на ограду. Стоји у својој башти,између тарабе и леје љуте паприке и чека да ми нешто каже. Правим се да ми је драго што је видим и идиотски се смешкам док јој се приближавам.

„Добро јутро, комшинице!“

„Добро јутро, комшија! Како сте?“

„Шта да вам кажем… осредње голооточки. Као и сваки радник у нашој земљи… А, ви? Јесте ли ви добро?“

„Право да вам кажем-лоше сам. Спава ми се…“

„Па, што не легнете, него сте залегли, ту на ограду, ко да Тито пролази, а не ја?“

„Не могу. Како да спавам, кад не знам шта је се ноћас десило код вас? Ишла бих да видим, али се плашим да мене не окриве, ако је се десило неко зло!“

„Шта, бре, код мене? Шта причаш? Какво зло?“

„Богами, комшија Србо, ноћас је ваша жена дозивала у помоћ, а деца су вриштала…“

Следих се. Једва се покренух да потрчим према кући. Чуо сам како је комшиница за мном викала: „’тела сам да зовемо милицију, ал’ мој Ранко није дао. Каже: Је л’ си луда? ’Оћеш да нас узму за сведоке, па да нас после побију?“

Притрчавам кући. Улазна врата су отворена.   У даљини чујем комшиницу: „… и зато нисам смела!“

Улазим у предсобље. Све је на свом месту. Улазим у дечију собу. На поду ми леже деца. Не могу да верујем! Мртва су! Убијена! Хоћу да закукам, али ми је грло, као омчом стиснуто. Хоћу да позовем жену… Боже! Шта је са њом? Проналазим је у дневној соби, на поду, поред фотеље. И она је… Није! Жива је! Тешко рањена, али жива. Има рану на грудима. Хоћу да позовем полицију и хитну помоћ, али ми је телефон искључен. Не сећам се када сам задњи пут платио рачун. Хватам се за мобилни телефон. Јаој! Немам кредита на рачуну! Сетим се да је позивање полиције и Хитне бесплатно и да не морам имати кредита. Позивам прво Хитну помоћ. Да спасим жену… Па ћу, онда полицију… Док, укуцавaм бројеве, запажам да ми је фрижидер отворен и,  слеђен, схватам шта је мотив овог злочина. Фрижидер је празан. Нема намирница у њему. Руку на срце, у њему, једва и да је било намирница, али је, ипак, било. Довољно да некога мотивишу на злочин. Питам се, како је неко могао знати да имамо хране у фрижидеру, јер га никада не отварамо када нам је неко у гостима. Једемо кришом, кад смо сигурни да нико неће наићи: рано ујутру или касно увече, јер немамо новца да би себи обезбедили сва три оброка. Још и ако понудимо другог… онда немамо ни та два. Знам! Видели су ме! Видели су ме, јуче на пијаци! О, Боже, опрости мени бахатом и неодмереном! Опрости ми, јер сам размишљао стомаком, а не главом! Дуго смо штедели да бисмо себи приуштили неки укусан залогај. Прекјуче смо, најзад, скупили новац, а јуче сели и гласали шта ћемо купити. Жена је предлагала да купимо банане и наранџе, син је хтео месо, било какво и било од чега, само да је месо, а ја и ћерка смо желели домаћи сир. Жена и син се сложише са нама двома и ја отиђох на пијацу и купих непуно кило домаћег пуномасног сира. Мајко моја, нек сам проклет! Тиме сам привукао пажњу којекаквих разбојника и пљачкаша. Ја, гологузи радник, купујем, ни мање, ни више, него непун килограм сира. И то, пуномасног! Сигурно су се сви, редом окретали за мном, док сам га носио кући у провидној кеси. Пратили су ме, чекали да одем, упали у кућу, побили ми породицу и узели ми све из фрижидера. О, похлепо, где си ме довела! Јао, Србо, јао, Србољубе, јебем ли ти милу мајку, па нека је, по сто пута моја!

Гушим се у сузама, притискам бројеве на тастатури мобилног телефона и говорим жени да се држи и да је волим. Успостави се веза и ја, таман, да узвикнем: „Хало, је ли то Хитна помоћ?“, зачух говорни аутомат: „Овде мобилна телефонија Ваше отаџбине. Добродошли у сервис за обавештења. Ако не разумете српски, притисните 2 и обратићемо Вам се на на свим језицима народа и народности Европске Уније.“

Направи паузу, па настави: „Поштовани, престали смо са праксом да нашим корисницима омогућавамо  бесплатно позивање полиције,ватрогасне службе и службе хитне помоћи. Молимо Вас да, прво уплатите кредит, па, онда, зовите кога хоћете. Хвала на позиву. Надамо се да нас више нећете звати.“

Не могу да верујем. Мислим да сам лоше чуо због великог стреса, па позивам поново. Опет се зачу говорни апарат:  „Овде мобилна телефонија Ваше отаџбине. Молимо Вас да нас овог пута лепо саслушате, јер наредног пута нећемо бити љубазни као малопре и сада. Поштовани, једете најскупљу храну и користите најскупљи бензин и нафту  у Европи, а хоћете да телефонирате бесплатно. Срамота! Уплатите кредит, па зовите кога хоћете. Плати, па клати… Хвала на позиву.“

Говорим себи: „Смири се, Србољубе, смири се! Халуцинираш! То не може да буде. Јесте да држава гледа да одјебе грађане, али, баш толико… Немогуће! Зови поново!“

Поново позивам. Овога пута полицију. Опет се јавља говорни апарат: „Поштовани, с обзиром да нас по трећи пут позивате, повезаћемо Вас са једним од наших дежурних оператера. Не брините, нећете дуго чекати.“

И зачу се глас: „Пољуби ме у дупе, стоко глува и ретардирана! Ја због таквих не могу ни паузу да искористим. ’Ајд’, назови још једном, па ћу да ти јебем матер. Јебем ли ти порекло дебилско! Марш!“

И не захвали ми се на позиву. Немам времена за губљење. Излећем као метак из куће и трчим према згради Хитне помоћи. Није далеко. Ако трчим најбрже што могу, свих сат времена и прелазим пешачке прелазе и када је црвено светло на семафору, а не погинем, стићи ћу брзо. Трчим и кроз главу ми пролазе слике из живота: венчање, рођење деце, њихови рођендани…

Трчим и плачем. Гушим се, али, ипак трчим. Бар да жену спасим… Врти ми се у глави. На очи ми пада мрак. Имам утисак да се земља отвара под мојим ногама. Отвара се и гута ме. И стварно се отвори! Упадох у неку провалију. Ударих прво стомаком, па раменима о нешто оштро, а потом треснух леђима, па главом о нешто тврдо као бетон. Изгубих свест… Чујем неки глас изнад мене: „Упадам ли ја теби, тако, у кућу, мамицу ти разбојничку? Умало да ме убијеш! Идеш као слепо куче! Немој да се правиш да си у несвести! Сви се ваде на ту фору. Ако Лале живи у шахту, не значи да је Лале сисао будак уместо мајке!“

Осећам да ми неко дише у лице. Или ми се чини? Полако ми се враћа свест. Видим по мало, али и даље не знам да ли видим или ми се причињава. Као кроз маглу видим изнад себе неко човеколико биће зарасло у крзно. Не у крзно… у косу и браду. Смрди. Гледам у небо, а оно се претворило у узани круг. Остатак неба је био окован бетоном.

Помислих: „Јеботе, смак света! Облаци се претварају у бетон, земља се отвара, људи пропадају, директно, у пакао, а ђаволи, који смрде, чекају да их одвуку у најцрње дубине. Овај је, изгледа задужен за наш народ, чим има надимак као да је један од нас-Лале.“

Покушах да устанем, али не имадох снаге, па клонух. Дође ми да заплачем, па закуках: „Боже! Зашто? Зашто мене, праведног у пакао? Ниси ми дао ни до Хитне да стигнем, да спасим жену. Је ли то правда?“.

Погледах ђавола у очи, па узвикнух: „Даље од мене, Нечастиви! Не спадам ја у твој ресор! Ја сам радник! Намучена душа.“

„Па, и ја сам мученик, бивши радник и нисам нечастив. Ја сам частан човек, који је часно најебао. Ти си мене, помешао са неким?“, проговори ђаво, крајње смирено.

„Ко си ти?“, упитах га.

Створење ми пружи руку и рече: „Лазар Момировић, технолошки вишак и социјални случај. Станар овог шахта. Зову ме Лаза Шахт. Добро ми упао у шахт, али да знаш да ме, умало, ниси убио. Извини што сам био нељубазан, кад си упао одозго. Ово је четврти пут у задњих месец дана да ми краду поклопац са отвора. То ти је исто, као да је неко теби украо кров с куће. Како да не будем бесан?“

Стисох његову шаку и одговорих: „Србољуб Срба Страдалић. Извињавам се, што сам упао, овако, непланирано.“

„Нема везе. Уплашио сам се да си неки хулиган, а ти си, неки мученик, исто као и ја.“

„И теби су побили децу и повредили жену?“, забезекнух се.

„Не. Дали су ми отказ. И мени и жени. Радили смо у истој фабрици. Након тога смо почели да гладујемо, па су се она и деца, сами поубијали. Нису могли да поднесу све ово што ја подносим.“

„Што се и ти не убијеш?“ Покајах се у тренутку, али, већ, бејаше касно. Рекох, шта рекох…

„Нећу! У инат држави! Ма, каквој држави? Ми државу и немамо! У инат, оним бандитима на врху! Нека знају да постојим! Нема веће радости за мене, него кад вирим из шахта и угледам неког страног туристу, новинара или фото-репортера. Одмах искочим напоље, на улицу и почнем да им позирам! А, они сликају, пишу, снимају… крсте се. Ја се мислим: ’’Ако, ако…  носите лепу слику у свет. Нека се види, докле су нас довели разбојници.’’ На крају, сваког позирања, отрчим до корпе за отпатке или контејнера, узмеме нешто из њих и поједем га „на брзину“, а блицеви само севају. Ти, сигурно не читаш стране новине, па не знаш, али, ја сам био на насловним странама многих светских дневних листова. Наравно, у црним хроникама … Представљам своју земљу, онакву, каква јесте!“

„Помози ми да изађем одавде. Молим те!“, закуках…

„Хоћу. Помоћи ћу ти, али да знаш да ме није држава сјебала само тиме што ми је дала отказ, него и кад ми је дала отказ. У невреме!“

„Отказ у невреме?“, гледах га збуњено, док ми је помагао да устанем и да приђем отвору шахта.

„Брате, они који су добили отказе, одмах, после Промена, су најбоље прошли! Могли су да бирају у који ће шахт да уђу. Као на дивљем западу: упаднеш, заузмеш и твоје је.  Појединци су заузели целе делове канализације и сада их изнајмљују другим бескућницима. Сви они што су заузели најлуксузније шахте у центру града и најелитније делове канализације… е, то су ти што им се посрећило да добију отказе, одмах, после Промена. Мој колега је добио отказ крајем октобра и населио је се у шахту испред зграде скупштине општине. Храни се из њиховог контејнера! Ту је, уједно, и полицијска станица. Мислиш да њему смеју да краду поклопац са отвора? Курац, бато! Ко на Беверли Хилсу.“

„Баш је имао среће…“, одговорих му гласом, пуним саосећања, док сам се рукама хватао за отвор Лалетовог апартмана.

„А, ја? Ја, добих отказ 2008. кад је све било препуно бескућника. И на земљи и под земљом! И, ево где сам! У шахту, на периферији ове касабе, са кога ми сваког дана краду поклопац!“

„Стварно ми је жао. Покушаћу да ти помогнем да пронађеш нови поклопац и решиш стамбени проблем у потпуности.“

Не знам ни да ли ме је Лале добро чуо, јер сам, промолио главу из шахта. Гурао ме је рукама у задњицу да би ми олакшао скок напоље. И даље је јадиковао:

„Није ово ништа! Сад је супер како је било. Кад сам се уселио овде, било нас је петорица цимера. Тесно да полудиш! На сву срећу, они се потроваше поквареном храном из контејнера – добише ботулизам и поцркаше. Мислили да је то „тек тако“ -отвориш контејнер и једеш. Није тако! Свака будала може да се храни из фрижидера и замрзивача, а контејнери су за образоване и интелигентне људе који умеју да одаберу праву ствар.“

Искочих напоље, окретох се према отвору да још једном видим Лалета. Махнух му руком и потрчах у правцу зграде Хитне помоћи.

Зграда Хитне помоћи. Лепо и велико здање, које, самим својим изгледом улива пацијентима наду за оздрављењем. Утрчах у чекаоницу, не гледајући шта се десава у њој. Сплетох се преко нечег, падох и треснух лицем о под. Лину крв из носа. Опет ми се замути у глави. Сузе ми кретоше на очи. Не видим ништа. Почех да вичем:

„Молим вас. Помозите ми! Помозите ми!“

Зачуше се гласови око мене: „Тишина! Ћути да чујемо почетну цену!“

А неки крештави женски глас, неке бабе ми запара уши:

„Што ме газиш овак’у, упола мртву? Јеб’о те, ко те васпит’о!“

Помислих у себи: „Изгледа да сам промашио зграду. Овде се нешто лицитира.“

Окретох се да видим ко ме то псује и угледах, као у магли, једну бабу, како раскопчане блузе лежи на поду. Поред ње стоји неки млад човек. Вероватно, унук. Једном ногом стоји на поду, другом нагазио бабу на грудну кост и повлачи стопало напред-назад. Час, према бабиној бради, час, према пупку.

„Покушаваш да је убијеш?“, упитах га.

„Срчани болесник је. Масирам јој срце. Морам овако, јер дуго нисам јео, па немам снагу да притиснем рукама, како треба. Покушавам да је одржим у животу, док тата лицитира. Ваљда ће победити…?“, одговори ми младић.

Лицитира? Значи, овде се нешто лицитира?

„Извини, молим те, а шта се то лицитира? Ово је Хитна помоћ? Је ли тако? Молим те објасни ми и пази да не нагазиш бабу прејако!“, најљубазније замолих младића.

„Ви,господине, не знате шта се дешава у вашој земљи?“

„Не знам…“

„Не знате да медицинари штрајкују? У Хитној помоћи штрајкују по систему „један пацијент у току три сата“. То је нови вид протеста лекара. Први пут у свету испробан, овде, код нас. Врло је ефикасан. На свака три сата прегледају по једног пацијента. За цео дан, осам. Пошто је велика навала и сви тврде су, баш они, хитни случајеви, на крају сваког тросатног термина организује се лицитација. Ко понуди највише и победи, тај ће бити прегледан наредном термину. То вам је као оно са кауцијом: иако си крив- платиш и пусте те. Овде: иако си болестан, платиш и прегледају те. Једноставно је.“

Момак је био типичан човек са ових простора. Хладнокраван и помирен са судбином. Прича ми о страшној свакодневици, мирно ме гледајући у очи и стојећи на једној нози, а другом, ритмички беспрекорно, гази и масира своју бабу и одржава је у животу.

„Аааааа… „, испустих глас.

„Идите да не закасните на лицитацију. Наредна је, тек, за три сата. И срећно! Мада бих волео да изгубите, а да мој тата победи.“

„Хвала…“, одговорих снуждено и окретох се према нервозној руљи спремној да започне сурову лицитацију. Из једне ординације изађе један у белом мантилиу и узвикну:

„Јесу ли се за лицитацију пријавили сви заинтересовани?“

„Ја нисам!“, узвикнух.

„Име?!“, упита ме бели мантил и држечи у руци свеску и оловку.

„Србољуб Страдалић… Срба.“

„Шта поседујеш?“

„Кућу, гаражу, шупу, пољски клозет, бунар…“

„Поседујете ли новац или накит?“

„Па, имам…“

„Колико?“

„Подоста…“

„Добро… Стичеш право да лицитираш. Има ли још неко да је непријављен? Нико? Господине начелниче, можете почети са лицитацијом. “

Изађе неки високи ћелавко. Господин начелник! Искашља се, па званичним гласом рече:

„Даме и господо, поштовани грађани, уважени пацијенти! Претпостављам да сте сви упознати са правилима лицитације и да није потребно да вам их објашњавам?“

„Јесмо, јесмо! Почињи!“, узвикну руља.

„Добро. Почињемо са сумом од 50 евра. 50 евра! Ко нуди 50 евра?“

„Ја, ја, ја, ја, ја!!!“, узвикнуше сви.

„Добро…Да видимо ко нуди 60 евра? Сад!“

„Ја, ја, ја, ја, ја!!!“ Сви желе победу…

Док тако лицитирамо, ја помало начујем на шта се жали, старији мушкарац, победник претходне лицитације, доктору који га прегледа у ординацији на којој су отворена врата и њихов разговор допире до нас:

„Докторе, па ово је, исувише, површан преглед за суму коју сам дао. Није мало 450 евра.“

„А, шта би ти за 450 евра? Да те породим или да ти продувам јајоводе? Имаш среће што си био у финанасијски слабој групи. Победник из претходне групе је платио 1350 евра! И није се жалио. Плакао је од среће! Ви пацијенти сте толико дрски да нисте ни свесни наше хуманости. Шта бисте радили када бисмо наш рад, у складу са законом, свели на минимум?“

„Где ћете већи минимум од ове пропасти?“, зацвили чича.

„Видиш! Лепо ја кажем да ви нисте свесни наше хуманости! Кад се сведе рад на минимум, само мртвозорници имају право да раде. Ми, остали, само седимо и чекамо резултате преговора синдиката и Владе!“

„Страшно!“

’’Него шта да је, него страшно! А, овамо, вам не ваља лицитирање и по један преглед на свака три сата. Немате трунке захвалности! ’’

„Добро, докторе, извини! Нисам знао како изгледа тај минимум рада! Извини! Молим те к’о брата!“

„Прво ме уједеш за срце, па ми се извињаваш. Јебеш ти то…“

Слушам шта они говоре и све време, на сваку понуду, узвикујем: „Ја!“.

Већ смо стигли до 1050 евра. Неколико њих је одустало. Ја не одустајем, иако у џеповима имам само прашину. Шта ћу радити, ако победим, па траже да платим-појма немам. Ако ме дисквалификују-убићу се. Мада, велика је вероватноћа да је моја жена, до сада, мртва. Хвата ме паника. Како да убрзам све ово? Сетих се!

Начелник говори: „Нови круг лицитације! Нова шанса за спас вашег живота! Ко одустане-сигурно губи! Дошли смо до суме од 1150 евра! Дакле, драги наши здравствени осигураници, ко нуди 1150 евра?“

Њих петнаестак, у глас, узвикује: „Ја!!!“.  Ја рикнух као лав: „Ја дајем све што имам!!!“

Сви заћуташе и окретоше се према мени.

„Шта кажеш?“, загледа се у мене једна жена мојих година.

„Ало, матори, то је против правила лицитације!“, зарежа на  мене, млађи, кратко подшишани мушкарац.

Не одступих, већ одлучно, као типични припадник свога народа, поносито понових: „Дајем све што имам: кућу, гаражу, шупу, пољски клозет, бунар … све! Све дајем, само да победим!“

Иза себе чух глас оног момка што ногом масира бабу: „Ћале, одустани! Баба је умрла!“

Начелник ме погледа и рече: „Господине, млади господин је у праву.“

„Хвала Богу! Него шта, него да сам у праву? Што да дајемо паре кад је умрла?“, одврати доскорашњи масер.

„Нисам мислио на вас, већ на овог младог господина који упозорава неупућеног господина да је прекршио правила лицитације.“

Тај, што не зна правила, сам био ја. У мене је гледао. „Господине, настави начелник, то што Вас, као грађанина, штите устав и закони, не значи да се можете понашати како хоћете. Правила лицитације су јасна и она су дефинисана Прогласом о обустави рада у медицинским установама. Ви сте правило прекршили и ја Вас, овог тенутка, проглашавам дисквалификованим у овој лицитацији, али, имате право да учествујете у следећој.“

„Ма, какво правило? Откуд сам ја знао за ваша посрана правила? Зар у овој земљи постоје правила?“

„Ниси смео да нудиш све што имаш. То се нуди, само, у високо специјализованим здраственим установама, а не у Хитној помоћи. И, излази напоље! Немој да ометаш лицитацију! Муж ми умире кући, а ти ту, намерно, правиш проблеме! Срамота!“, извређа ме једна баба.

Једна жена поче да ме пљује, а за њом и остали. Као под воденим топом. Ја се заклањам рукама и молим их да ме схвате, да сам у невољи и да се не правим блесав, већ, стварно не знам правила ове земље. Двојица мушкараца почеше да ме ударају, а трећи ме гурну с леђа. Полетех и падох на под, до самих улазних врата. Био сам очајан. Почех да плачем. По ко зна који пут, данас. Цвилео сам као пас на самрти. Нико више није гледао у мене. Сви су се окренули ка лицитатору који је почео са новим кругом лицитације. Свако се бори за живот и нада се туђем поразу, а својој победи… Полиција! Сетих се полиције! Па, да! Зашто, одмах, нисам ишао у полицију? Она би одмах кренула код мене кући и позвала ове лицитаторе. Морали би да крену. Полицији нико не сме да каже „Не“. Полиција ради у служби грађана. Она их штити. Е, сад ће грађанин да оде у полицију и да им исприча све шта је доживео данас, а полиција ће да одради своје! Излетох напоље и кретох да трчим у правцу града, где се налази полицијска станица. Пазио сам да не упаднем, опет, у неки шахт. Трчао сам и размишљао зашто, уопште, трчим, када ми је жена, сигурно, мртва. О деци и да не причам. Схватих… Трчим по правду. Хоћу да је, што пре, осете они који су се огрешили о њу. Немам породицу. Њу, више, нико не може да ми врати, али правду ми могу дати. То је оно за шта се борим и за шта живим. Правда!

Док сам притрчавао згради полиције, још из далека, приметих дуги ред људи. Ред је био дугачак три-четири стотине метара. Простирао је се од парка, преко тротоара и паркинга и допирао је до врата  полицијске станице. Пред самим улазом у станицу, људи су стајали у још једном краћем реду, паралелним са овим дугачким. Чинило га је тридесетак људи. Два реда? Чему то? Сетих се: у краћем реду стоје они који требају заменити старе личне карте и пасоше, а у дужем стоје они који требају да промене аутомобилске таблице и саобраћајне дозволе. То су предуслови за улазак у Европску Унију. Још, само то да одрадимо и можемо да затражимо пријем. Пошто ја не мењам ни документа ни аутомобилске таблице, продужих право ка улазу у зграду. Рачунам: „Што бих, ја, стајао у реду?“

Док пролазим поред редова чекача, појединци ми добацују: „Ало, мајмуне, ’де ћеш? Види овога! ’Еј, бре! Стани у ред! Сад ће, идиот, да пољуби закључана врата.“

Трудим се да не обраћам пажњу на њих. Ипак, примећујем да појединци из краћег реда нуде неке бројеве и наводе датуме и месеце онима у дужем реду. Помињу и неке цене у еврима. Један из краћег реда говори другоме из дужег реда:

„Ево ти мој број. Треба да ме приме, данас, у подне. Заказали су ми, још пре пет и по месеци. Ја сам се већ помирио са комшијом и опростио му што ме је испребијао. Што бих га, сада, пријављивао? А, теби, баш, одговара да данас пријавиш отмицу детета. Од јутрос си приметио да је нестало, у подне пријавиш полицији, они ће, сигурно до краја дана почети да га траже и велике су шансе да га нађу. Ако ти хоћеш да испоштујеш редовну процедуру и одеш да ти дају редни број и датум и чекаш заказани дан да би дошао и пријавио отмицу, твоје дете ће, дотле и заборавити да је отето и ко су му прави родитељи. И да ти га врате – бежаће од тебе. Него ти мени, лепо, дај 50 евра, ја теби папир са бројем. И лепо теби-лепо мени! Шта кажеш?“

„Ма, не знам… Не знам да ли се то може?“

„Што не би могло? Препродају се улазнице, препродају се људи, продају се факултетске дипломе и посланички мандати, а да се не смеју препродавати комади хартије на којима пише кога дана и у које време полиција има слободног времена да саслуша једног грађанина који хоће да нешто пријави. Немој, молим те…“

„Добро! Купујем!“

„Алал ти вера! И нека ти је са срећом! Желим ти да те лепо и пажљиво саслушају и озбиљно схвате и да ти пронађу дете.“

„Хвала! Хвала пуно!“

„Ууу, брате! Зашто ми се захваљујеш? За 50 евра бих свакоме учинио. Волим да помажем људима.“

Не, не , не, не, не! Сигурно нисам добро чуо. Много пута сам, данас, ударао главом о тврде површине, па ми се причињава. Смири се, Србо. Смири се. И гледај где газиш, да не би,опет, упао у шахт. Уђи лепо у станицу, на пријавници реци: „Добар дан. Хтео бих да пријавим двоструко убиство и једно тешко рањавање са, вероватно, смртним исходом. ’’

Они ће се сви скупити око тебе. Понудиће ти столицу. Даће ти чашу воде и саслушаће те пажљиво. Онда ће послати десетак патрола у твоју кућу… и све остало, као што си виђао у филмовима. Одлучно корачам према улазу у станицу, трудећи се да не слушам шта се прича, било у дужем, било у краћем реду. Желим да верујем у државу. Породицу више немам.Држава ми је једина светиња коју имам.

Слушам коментаре људи из оба реда: „Како их не мрзи да стално откључавају и закључавају врата. Што их не оставе да буду отворена, као некад?“

„Морају. Кад би била незакључана, улазио би како ко хоће и  ометао би их у послу. Била би им смањена ефикасност. Овако, пустају само оне који имају заказан пријем. Али, је зато криминал у земљи, скоро, искорењен.“

„Свака им част.“

„Ја сам одавно говорио: Важно је, само, да на власт дођу поштени и способни људи ! Само тако може да се крене напред. Хвала Богу, дочекасмо и то!“

„Ја сам синоћ, у Дневнику чуо да је наша земља лидер у региону.“

„И ја сам то чуо. Баш ми је било драго да то чујем.“

„А, шта му то значи: лидер у региону?“

„То ти значи да смо први у свему и свачему у овом делу света!“

„У добром или лошем?“

„Па, у добром! Који си ти идиот, јеботе!“

„Добро, немој да ме вређаш! Није срамота питати, ако не знаш!“

„Па, кад питаш глупости!“

Други, па говоре о другим стварима:

„Слушај, кад уђеш код њих, буди кратак и јасан. Они немају времена да слушају све детаље. Имају мало времена на располагању.“

„Ма , знам. Причали су ми људи.“

„Не смеш да причаш нашироко као мени: дана тог и тог, дошао је тај, тај и тај у моју кафану, која се налази ту и ту. Наручили су прво то и то, па онда, оно и оно. Тако не смеш…“

„Ма, направио сам план причања. Ево, исписао сам на папиру.“

„Шта си написао?“

„Упалили су ми кафану због  ’ ладног роштиља. Изгорела је до темеља. Знам их ко су.“

„Врло добро! Али, не смеш рећи „ладног“ , него „хладног роштиља“. Ако те ухвате да правиш граматичке грешке имају право да одбију да те саслушају до краја. Одмах те избаце напоље. И реци: „Починиоци су ми познати“. Мораш да оставиш позитиван утисак на њих и да их заинтересујеш за свој случај.“

„Ево, поправио сам. Сад је добро?“

„Јесте. То што си написао је одлично. Док ово изговориш проћи ће десет-петнаест секунди и након тога они имају још стопет до стодесет секунди да те упитају све што је важно за истрагу. Супер!“

“ ’Еј, ’ајд’ помози и мени да саставим шта ћу да кажем.“, јавља се трећи.

Прилазим закључаним вратима и на десном крилу које се не отвара, видим плакат на коме пише:

„Поштовани грађани, наше демократске домовине! Државни врх је донео одлуку да се коначно и бескомпромисно обрачуна са негативним појавама у нашем друштву које онемогућавају наш пријем у Европску Унију, а то су:

  • пушење на јавном месту
  • проституисање на добровољној основи, без новчане надокнаде
  • размена дупликата сличица фудбалера у школским двориштима
  • шишање оваца, пре него што дневне температуре пређу вредност 25 степени целзијусових
  • коришћење перјаних јастука
  • коришћење дечијих сапуна од стране пунолетних лица.

Да би се овим криминалним појавама стало на пут Влада је донела одлуку да ангажује све припаднике редовног и резервног састава полиције и пошаље их у спровођење детаљно испланираних акција. Свакој станици полиције се ставља на располагање по пет полицајаца, што је више, него довољно да се у случају изненадне појаве летње олује позатварају сви прозори, пре него што их ветар поразбија. У току зиме ће се свакој станици полиције ставити на располагање по три полицајца (значи, два мање), јер се у току грејне сезоне прозори не отварају. Због, из тог разлога, смањеног броја броја припадника полиција у станицама, сваки грађанин који жели да поднесе пријаву полицији мора доћи у станицу да поднесе захтев за пријем. Том приликом ће од стране полицајца са пријавнице добити папир на коме је уписано време, датум, месец, можда и година, када ће моћи да дође и да у року од два минута исприча разлог свог доласка и поднесе пријаву. Сваки неоправдани захтев за двоминутни разговор ће бити санкционисан казном затвора у трајању од 30 дана! Радно време државних службеника је драгоцено и то морате узети у обзир!“

Ваша држава

 

Значи, треба да станем на крај дужег реда и да чекам да дођем на ред да би ми дали папир на коме пише кад ме могу примити и саслушати моје проблеме. И да тог, одређеног, дана дођем, опет, и не знам зашто, станем у ред и чекам да ме приме. То је, ваљда, зато што је мој народ навикао да чека у редовима, па воле да праве редове и кад им је пријем заказан у дан, сат и минут. Чекање у редовима за све и свашта је постала наша национална навика.

Не могу да верујем. Стојим као омамљени мунгос. Крајичком ока примећујем да се један наочарко, који стоји до самих врата у краћем реду, смешка посматрајући ме. „Шта је? Не мож’ да верујеш? А? Тако сам и ја, као ти сад, стајао пре осам месеци и гледао у тај плакат. Час у њега, час у закључана врата.  Али, месец по месец, дан по дан … ја дочеках да ме приме. Улазим за седам и по минута!“

Смеје тако провокативно да ми дође да га ударим и разбијем му и нос и наочаре. Помислих: „Стани! Ако ја њега ударим овде, испред врата полицијске станице, логично би било да ме полиција ухапси. Ако ме ухапси, сигурно ће ме увести унутра. Кад ме уведу унутра, ја ћу им, док ме воде, на брзину, испричати своју трагедију. Ухапсиће ме, али ће ми то омогућити да, још данас, пријавим масакр моје породице. Ето, шта треба да урадим!“

Цвикераш наставља: „Је л’ да да се осећаш као будала?“ Ја и даље чекам. Не ударам га још. Чекам да ми још нешто каже, да би ме што више изнервирао. Само тако га могу ударити. Никад у животу, никог нисам ударио. Али, сада морам… То ми је улазница за полицијску станицу.

Провокатор не престаје: „Видео сам ја, чим ти гледаш у тај плакат, као мајмун у огледало, значи да ти ништа није јасно. Јој, што си смешан! Мора да сам и ја био такав, кад сам читао обавештење. А, знаш како си стао? Овако…“.

Имитира ме како стојим пред плакатом! Један, два, три… Сад! Удри, Србољубе! Удри! Директ, кроше, аперкат, опет кроше, коленом између ногу… наизменично…стичем право да ме уведу у станицу. Шта? Још нема никог да ме ухапси? Ама, људи, дођите и ухапсите ме. Убићу овог грешника, ако скорије не престанем. „Полиција! Упомоћ! Напао сам човека! Помозите!“

Људи у оба реда, окренули главу у страну и праве се да не виде шта се дешава. „Ама, људи гледајте овамо! Први који уђе, нека каже полицји шта се дешава испред њихових врата. Погледајте ме добро и упамтите како изгледам, да би ме тачно описали. Да не буде… изађу пандури напоље, па уместо мене, ухапсе неког другог! Љууудииииииииииии!!!“

Не знам шта да радим? Овај, што га бијем, ме јесте изнервирао, али није, баш оволико, колико га дуго макљам. Престао бих, али се плашим да ме полиција неће запазити, а кроз закључана врата видим једног полицајца на пријавници. Он ме не види. Он не види никога од нас. Само кад би погледао овамо! Шта да радим? Јаој, Боже, просветли ме! Шта да урадим да би ме ухапсили! Штааааааа! ?

„Србо! Србо, шта ти је? Србо! Србо, реци нешто! Србо, молим те, реци нешто! Тата! Тата, одговори! Тата, немој да умреш!“

Чујем гласове своје жене и деце. Начисто сам полудео! Не само да их чујем, ја и видим своју жену и децу. Наднели се надамном и тресу ме за рамена и поливају водом по лицу. Цвикераша, људи у два реда и полицијске станице нигде нема. Нисам више тамо. Где сам? У својој дневној соби. Седим у фотељи. Мокар и расчупан. Моја породица око мене. Сви су уплакани. И живи! Живи! Живи су!

„Па, ви сте живи!“. Почињем да их грлим и плачем. „Живи смо, Србо, живи. Смири се.“, смирује ме жена.

„Добро смо тата. Живи смо!“, смирују ме ћерка и син.

„Нешто си страшно сањао. Немој више, кад дођеш с посла да спаваш у фотељи. Згрчиш се, па имаш ноћне море. Лези у кревет као човек. Ако радиш као стока, барем као човек спавај. Молим те… За твоје добро…“ , жена ме молећиво гледа.

„Хоћу, хоћу… Значи, сањао сам?“

„Јесте. Сањао си.“

“Сањао? Значи, свега онога нема у стварности? Само у ружном сну? Ох! Добро је…“

Захвалих се Богу, што је то био само сан и што то све нема везе са стварним животом. Жена и деца су ми живи, а…

Задружни коњ

9 thoughts on “Да ли сам сањао?”
  1. Hvala na lepim željama, ali šta ću sa tolikim ženama spremnim da mi gule krompir i šta ću sa tolikom količinom oguljenog krompira? Ako se to desi, biću primoran da ostavim pisanje, a da otvorim fabriku čipsa. Čips bi se, naravno, zvao “Zadružni konj“
    Što se tiče Nobelove nagrade-nisam je dobio, ali imam spremljen govor u slučaju da mi je dodele.

  2. e bas si pravi konj,pa ovo je sjajno! konačno si probudio tog ludog genija koji spava u tvojoj glavii sve ove godine,decenije, a sto se krompira tiče uzalud se nadaš fabrici zadružnog čipsa jer,ako nisi znao ima jedna sorta krompira što može da se guli više puta i što se više guli to je manje oguljen pa sledeće noći sve iz početka…

  3. Tekst je strava, odusevio sam se. Aili pazi sve ovo izgleda kao san ili plod konjske bujne maste a za par godina ce ovo biti realnost. Pozuri ti druze unovci svoj talenat dok su ti tekstovi ispred naseg vrenena……………….bice ti kasno da koju godinu kad sve ovo postane nasa svakodnevnica.

    Ja sam vec poceo da razmisljam o buducnosti i vec imam probleme i dileme.
    Sta da rade ljudi sa sela gde nema kanalizacije, kako ce oni za svo krov nad glavom?
    Sa druge strane ni u gradu situacija nije bolja, imaju sahte za smestaj ali su im male zelene povrsine za ispasu.

    I takva situacija moze postati jos gora ukoliko se neko iz vlade seti pa privatizuje zelene povrsine na selu i sahte u gradu ;)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.