За средњи век се везује епитет “мрачни”. Земљу је тад прекрио духовни мрак. Таму и несташицу грађанима подарило је корумпирано свештенство. Уместо да буду светлост и утеха народу, били су им поробљивачи и тамничари. Корумпирана црква побратимљена са похлепним властодршцима и бахатим племством, пљачкашки је владала над људима. Када је такав робовланичко – експлоаторски систем почео да трули и пропада изнутра, никло је смелије и шире буђење народа. Појављују се струје и покрети који устају против спреге духовне и световне власти на рачун радног, обичног човека.

Затегнутост друштвених односа на релацији феудалац – кмет, почела је да варничи кроз сељачке устанке, после крсташких ратова папства и њему оданих круна Европе. На сељаку и експлоатацији његовог рада почивали су сви друштвени слојеви: чиновници, племство, свештенство. Такав друштвени третман, принудио је сељака да се дохвати куке и мотике, у борби за своја људска права.Први такав устанак забележен је у Француској 1358. године. Незадовољство, бунт и револт односом феудалца према кмету, кулминирао је 1381. године кад је избио велики устанак сељака у Британији под вођством Ват Тајлера. Ова епидемија сељачке борбе за своја права се брзо ширила по старом континенту, па су се тако у Холандији сељаци побунили 1491-1492. године. Швајцарски и словеначки сељаци дигли су низ значајних буна током 1513–1515. године. У Мађарској је 1514. године сељаке на устанак дигао Ђерђ Дожа. Немачке сељаке је 1524. и 1525. године покренуо реформатор Томас Минцер, док су у Русији то чинили Иван Болотњиков 1606. године, те Стењка Разин 1667. године и Јемељан Пугачов 1773. године. У Србији се сељак диже против дахија које убирају неиздрживо висок порез 1804. године.

Прогресивне и модерне верске снаге су имале велики утицај на сељачке устанке, у којима су сељаци наступили без неке ударне идеологије, само са захтевима да им се врати на разне начине покрадена и отета имовина од свештенства и феудалаца, те да им се ублажи експлоатација и тлачење од стране властеле и племства. Сељаци су били везани за феуде племства, на којима су радили мукотрпно велики део дана. Радни дан сељака био је дуг и напоран, а зарада мизерна, од које је морао да плаћа сијасет даџбина и пореза. Готово сви устанци сељаштва били су угушени од стране феудалне војске. Сељаци су своје битке губили јер нису имали идеологију, нису имали институције које би их заштитили.

Прођоше векови од тог времена, изградише се демократске институције, сељаци и радници се групишу у интересне групе, но да ли у Србији радник заиста ужива своја права? Да ли се изменама и допунама закона о раду стаје на пут тлачењу и израбљивању породиља, младих и старих радника од стране како домаћих тако и страних предузетника? Садашња минимална цена рада у Србији од 115 динара на сат без доприноса најнижа је законом гарантована минимална цена рада на свету. Наши послодавци тврде да ни овако ниску минималну зараду по сату не могу да издрже. Покушај да се њен износ подигне на 130 динара за ову годину није прихватило ни Министарство финансија у име Републике Србије као највећег послодавца у земљи. Најважнија тачка спора око минималне зараде је њена висина. Док синдикати тврде да је прениска и да се од ње не може живети, послодавци скрећу пажњу да је и тако ниска, половина од просечне плате, што је, по њима, недопустиво висок однос у корист минималне зараде. Са послодавцима је на жалост радничке класе сагласна и Влада Србије. Питање које се поставља, јесте ко је изгласао ову владу, и да ли су они који су је изгласали, гласали да Влада Србије ради у интересу послодаваца, а не њихову?

После таласа сељачких устанака за ослобађање од феудално – свештеничке тираније, појавили су се национални и грађанско-буржоатски устанци, револуције, које су биле опасније по власт, јер су тражиле промену не само друштвено-сталешких односа већ и државних уређења. Развој капитализма довео је до сливања сељаштва у градове, похлепа и грамзивост богатих послодаваца је расла, што је заоштрило друштвене односе и довело до револуција у којима нису профитирали угрожени слојеви већ аристократе и властољубиви завереници који су идеолошки експертиментисали. Тако је у Енглеској после сукоба апсолутистичког краља Стјуарта и парламента 1628. године избила буржоаска револуција, која је 1689. године завршена усвајањем “Декларације права” којом је редукована власт монарха. Потом су уследиле америчка буржоаско-национална револуција 1776. године, француска буржоаско-демократска револуција 1789. године, руска 1905. и бољшевичка 1917. године. Док су на сељачке устанке више утицале реформаторско-верске струје, грађанске револуције су више водиле масонско-комунистичке струје.

У Србији се кука и мотика диже 1804. године, када се створио тренутак за отпочињање борбе за слободу, проузроковане неиздрживо великим порезима које су убирале дахије. Срби су се подигли, кад је османски систем штитио корумпирану властелу, истовремено израбљујући сељаке. Два века касније ситуација у држави Србији је мало другачија, домаћа власт штити чиновнике, партијске полтроне као беле медведе у државним предузећима, док се страним и домаћим “инвеститорима” допушта да у приватном сектору Србију претворе у јефтину зону радне снаге. Након незапамћене прерасподеле друштвеног богатства данас Србију чини 5% непристојно богатих тајкуна и политичке елите, који имају још 10% послушних евнуха, кастриране мисли, који су обезбедили чиновничке фотеље, те представљају средњу класу. Преосталих 75% чинимо сви ми остали који се трудимо да пронађемо какав такав посао, који ће нас психички и физички уништавати, за бедни минималац, од кога ћемо плаћањем разних претплата, дажбина и пореза хранити горе наведених 15% становништва, док ће наша деца и даље бити гладна. Изгледа да радничка класа као и на Титанику мора положити своје животе, како би мали, али одабрани круг експерата, политичара, мутивода и сецикеса опстао на овој кугли земаљској. Да ли је време да се радници и паори српских градова и села опет уједине и подигну куке и мотике, како би изборили свој опстанак на овом поднебљу? Уколико се глас вредног, али превареног радника не чује ово остаје на снази:

ПРОСЕК ПЛАТА 62.000 динара у јавним предузећима
39.000 динара у приватним фирмама
ЕФЕКТИВАН РАД У ТОКУ ДАНА 3,45 сати јавна предузећа и администрација
7,18 сати приватне фирме

 

2 thoughts on “Да ли је време да се кука и мотика опет дигну?”
  1. baš moramo da se nakonjošemo da im postignemo ovaj prosek od 3.45 sati. neki u javnim preduzećima su samo imena na platnom spisku i ništa više. ostali moraju da rintaju i umuknu…dosta mi je sekretaricine sekretarice i pomoćnika razne vrste. ni oni u vladi i kad bi hteli nešto da proomene ne mogu da stignu do korena problema. sve je dobro zakamuflirano statistikom. a dobro se zna ko će da nastrada da ne kažem ostane bez posla

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.