Послеизборна ћутња

Балкан је феномен по много ствари. Примера ради, где још можете да видите толики број незапослених, али у исто време толико препуних кафића и толико скупих аутомобила? Где још можете да видите толики број згодних младића и девојака, али у исто време да хара бела куга? Где још можете да видите клинчарију како игра фудбал и кошарку на сваком ћошку, али у исто време да тимски спортови назадују? То су само неки од примера, има их још наравно, али док би споменуо сваку контрадикторност ових простора ово моје писање би се претворило у Шехерезадине приче их 1001-е ноћи, а ви би вероватно заспали брзином бега швалера изненађеног повратком мужа одабранице свога срца (или неког другог дела његове анатомије, то остављам вама на процену).

Елем, феномен који је мени упао у очи је послеизборна ћутња. Да, добро сте чули. Не, не мислим на предизборну ћутњу која означава предах бирачког тела од пропагандних активности страначких активиста, предах од чишћења улаза зграде од летака, предах од стругања плаката са огласних табли и свих осталих чаролија преизборне кампање. Наставите са читањем

0

Менталитет оваца

Сваки иоле самосвесни појединац пре или касније мора да се осврне на своје понашање и на понашање људи из своје околине. Пошто сваки човек није пусто острво, хтели ми то да признамо или не, околина итекако утиче на квалитет живота појединца који је њен саставни дeо. Логичан закључак гласи: „Да бисмо имали квалитетан живот морамо бити у квалитетном окружењу“. Мислим да би био ред да ми сада преиспитамо првенствено себе, а онда и наше окружење, можда на тај начин и дођемо до одговора на садашње стање у којем се налазимо.

Прва особина која просто одмах упада у очи свакоме ко овде проведе макар неко време је дефетизам и индиферентност. Свима је лоше, сви кукају да им је лоше… Медјутим да ли се они труде да остваре неке промене …? Нажалост не. То је из разлога што је прва помисао људи овде да може да буде и горе. Наравно да може да буде горе, али како то да се нико не сети да може то и боље… Једно од класичних оправдања (да не кажем изговора) гласи „Ја као појединац не могу да урадим ништа“. Наставите са читањем

0

Боље Косово, него бициклистичка стаза…

Пре два, три дана сам упознао човека који је ожењен мојом познаницом, па повремено долази у тазбину. Старији човек. Има близу седамдесет година. Почесмо причу о ситуацији у земљи и он ми рече да му ћерка са породицом живи у Белгији. Ишао је, већ неколико пута да их обиђе и како рече, увек се ражалости кад почне да пореди Белгију и нашу земљу. Одмах се сети оне предрасуде о „балканским дивљацима“.

Каже:

„Одмах ти буде необично кад видиш да ниједна фасада није исписана или попишана. Свака зграда се сија као да је јуче сазидана.“

Сетих се оне одисеје наших навијача у Прагу, кад су масовно хапшени. Чеси су тврдили да су се понашали вандалски, а навијачи су тврдили да су Чеси користили прекомерну силу, без икаквог повода. Сећам се изјаве једног младог навијача. Не могу да га цитирам, али је дечко, отприлике, овако рекао:

„Ми смо фарбом у спреју мало писали по фасадама, јер нисмо знали да је то код њих забрањено, па су нас они зато похапсили.“ Наставите са читањем

0

Жив или мртав (једанаести – последњи део)

-Не знам како се зове страх од шалтера, али осећам да болујем од њега. – јадаше се Вујадин.

-Јеби га… Тако ти је то. Издржи још мало. – тешио га је теча.

-Питам се, колико ли је времена прошло од кад сам погинуо?

-Не знам. Рекох ти да се овде време не рачуна. Уосталом, још мало, па смо стигли до шалтера и онда је крај твојим мукама.

-Још мало? Па,ми смо на, брат- брату, на педесет метара од шалтера!

-Јесте, али кад смо стигли, били смо на, сигурно, петсто метара од шалтера. Шалтер се није ни видео. А, сад се шалтер сасвим лепо види. Ево, можеш да чујеш и како се људи свађају са шалтерском   службеницом. То је знак да смо близу.

-Гле! Опет је дошао онај мајстор да оправља монитор. Наставите са читањем

0

Жив или мртав (десети део)

-Ево, изволите! – рече Вујадин, пружајући папире службеници на шалтеру.

Она их на брзину прегледа, па навали да попуњава гомилу некаквих образаца, онда их све прогура кроз шалтер и даде Вујадину да их испотписује. Након потписивања, узе све обрасце назад и преко главе их баци на гомилу папира иза себе, а један, који јој остаде у руци, врати Вујадину и рече:

-Вујадине, добродошли на Небо. Од овог тренутка сте званично мртви.

-Хвала! – радосно се искези Вујадин, а онда се одједном згрози као да су га полили хладном водом:

-Молим?! Како? Па, рекли сте ми да је грешка!

-Јесте грешка и вратићемо вас међу живе, али морамо испоштовати законом прописану процедуру.

-Је л’?

-Овако, Вујадине… Отићићете у онај облак, тамо. – рече службеница показујући прстом – Тамо ћете узети образац М4. Три примерка. А, онда ће те отићи у агенцију…

-Викторија?

-Тако је! Наставите са читањем

0

Жив или мртав (девети део)

-Добар дан.

-Добар дан.

-Изволите.

-Три М4 обрасца.

-Изволите. Три динара, молим.

-Три динара? Јевтино… Немам ситно. Ево, десет и задржите кусур.

-Извините, али ово је неважећи новац.

-Како… неважећи?

-Овде, у Чистилишту, званична валута је Мртвачки динар. Те динаре не примамо.

-Какви су Вам то Мртвачки динари?

-Динари које Вам, пре сахране ставе у сандук. Нису Вас ваљда сахранили без динара џепарца. Наставите са читањем

0

Жив или мртав (осми део)

-Шта кажу? – упита га теча.

-Да чекам…

-Знао сам да ће ти то рећи.

-Зашто немају један шалтер за нас који смо грешком умрли?

-Не знам. А, можда ти ниси умро грешком?

-Анђео ми је тако рекао. Гледао је у неке папире.

-Их! Гледао је у неке папире! Папир трпи све! Ко зна ко је шта написао и да ли је то тачно?

-Па, оно… Свашта је могуће.

-Наравно. Ти се помири с тим да си мртав, па ако се испостави да си грешком погинуо, лако ћеш се вратити доле. Овде мораш бити стрпљив. Наставите са читањем

0

Жив или мртав (седми део)

Тешко је рећи колико је времена прошло, док не зачу неки металан звук. Кључ у брави! Капија се отвори уз шкрипу.

-‘Ајде, Слуђен, упадај!

-Збуњен!

-Добро! Збуњен.

Вујадин устаде, протеже се, па уђе у Чистилиште.

Ни по чему се није разликовало од остатка неба, осим што су којекакви отпаци били разбацани свуд редом по мало. У даљини је видео много људи. Сви су се размилели и сви иду или се враћају од негде. Само у близини капије не беше никог осим портира који му пружи руку:

-Добро дошао на небо, Вујадине. Наставите са читањем

0

Жив или мртав (шести део)

Кретоше кроз облаке. Анђео је ћутао. Вујадин га је посматрао. До пре неколико сати није ни помишљао о смрти, мислио је да су анђели теолошка фантазија, а небо гомила облака. Сада је мртав, анђео га води по небу које је заиста „онај свет“. Невероватно! После дужег оклевања обрати се анђелу:

-Знате, ја не познајем хришћанску науку, али колико се сећам, сваки анђео има своје име…

-Добро се сећаш.

-Волео бих да знам који ме анђео води. Ако смем да знам… Мислим… како се Ви зовете?

Анђео га прекорно погледа, опет дубоко уздахну, па одговори:

-Овде ме нико не зна по имену. Само по надимку. Зову ме Куцкало.

-Куцкало?

-Да. И био бих ти врло захвалан да ме не питаш зашто.

-О.К. Нећу! Наставите са читањем

0

Жив или мртав (пети део)

Време је споро протицало. Вујадин је мењао саговорнике. Различити људи, из различитих места, различитих занимања, неки занимљиви, неки досадни, неки паметни, неки блесави. Онда се сети својих родитеља и сестре и беше му жао. Вест о његовој смрти је сигурно стигла до њих. Замишљао их је како плачу и наричу за њим. Кривио је себе зашто се није јавио оцу и мајци, пре него што је пошао на посао да га тај задњи пут виде живог. Пошао је пре њиховог буђења. Практиковали су да до касно у ноћ гледају риалити шоу „Фарма“, па су зато, ујутру, касно устајали. Било му је жао да их буди. Зато им се није ни јавио.

-Мада- размишљао је- смрт и није толико страшна, колико је се људи плаше. Јесте да се мало чека, али, јеби га, ништа страшно. Ја сам чекајући на посао, навикао да чекам, па ми ово и не пада тешко. Где ли ће ме сместити? У Пакао или Рај? Требало би у Рај. Нисам, баш, неки грешник, ако се не рачуна она колекција порнића у компјутеру. Наставите са читањем

0