Није му требало много да схвати да је умро и да лебди према небу. Окруживала га је некаква бајковита белина. Осврћући се у свим правцима око себе, примети још много путника који лебде ка последњој дестинацији. Осећај импресије несвакидашњим доживљајем му није дозвољавао да се растужи над чињеницом да је са земаљским животом готово.

Све душе покојника су лебделе у правцу једног пространог облака и слетале на њега.

-Види… као носач авиона – помисли Вујадин.

Из далека је видео да, на том облаку, анђели дочекују душе умрлих и одводе их у правцу светлости која је се пробијала кроз облаке. Како која душа слети, одмах јој приђе анђео и поведе је са собом. На једном крају, тог истог облака запази групу људи: неки су седели, неки шетали, неки су лежали, неки су играли „зуце“, неки су играли „на слово, на слово“, неки су причали, неки су ћутали… Вујадин слете на облак. Виде да један анђео иде према њему и помисли:

-Ево мог водича!

Међутим, анђео ухвати за руку човека поред њега.

-Опс, погрешна процена! Аааа, овај иде ка мени. Он је! – закључи Вујадин угледавши другог анђела који му долази у сусрет. Али, анђео приђе човеку који је стајао иза Вујадина и поведе га. Вујадин се окрете и виде да иза њега стоји неколико њих који су након њега пристигли. Он се издвоји мало испред испред њих и просто препречи пут трећем анђелу који му је прилазио, али га анђео обиђе и поведе жену која је стала иза.

-Можда је трудна? Труднице, увек имају предност. Барем на земљи… – пребирао је по глави.

Али, када га и наредни анђео заобиђе и поведе мушкарца који је стајао иза Вујдина, Вујадин гласно рече обраћајући се људима иза себе:

-Вала, овај сигурно није трудан. Изгледа да и овде има протекције и улажења преко реда. То ми је се смучило, док сам био доле. Зато нисам ишао код доктора дуже од петнаест година.

Гледали су га као да не разумеју шта говори. Како угледа да им прилази нови анђео, Вујадин му крете у сусрет:

-Извините, да ли би Вам био проблем да поштујете редослед пристизања на облак?

-Молим? – одговори анђео.

-Не знам где нас водите, али када нас, већ водите, водите нас по реду, како је ко стигао!

-Тако и радимо, смртниче! – прекорно му рече анђео.

-Па, што, онда, мене прескачете?

-Нико те не прескаче. Има их подоста испред тебе. – рече анђео пролазећи поред Вујадина.

-Испред мене!? Ваљда иза мене!? Сви они су иза мене! – узвикну Вујадин показујући руком на масу иза себе.

-Они јесу иза тебе, али они тамо су испред тебе. Иди тамо и чекај! – одговори му анђео показујући у правцу издвојене групе на периферији облака.

-Ко су они?

-Твоји! За Вас је задужен Куцкало. Иди тамо и чекај свој ред!

Анђео ухвати за руку човека који бејаше иза Вујадина и поведе га, а Вујадин се упути према групи на периферији облака, самог себе запиткујући:

-Моји? Ми? За нас задужен? Који смо то- „ми“?

Дође до одвојених, пожеле им „Добар дан“и мало боље их осмотри. Атмосфера као у чекаоници дома здравља. Беше ту свакојаке светине: и младих и старих и жена и мушкараца. Неки     му узвратише на поздрав, а неки га и не погледаше.

-Извините, молим Вас- обрати се Вујадин свима- зна ли неко, по ком основу смо ми издвојени у односу на остале? Један анђео ми рече да сте Ви моји и да овде дођем и чекам.

-Нико то не зна, младићу. И нама је исто тако речено. – одговори му један старији човек.

-Је ли је, можда, и Вас убио ауто на пешачком прелазу… као мене?

-Јок! Ја сам умро природном смрћу.

-Ја сам умрла грешком лекара.

-Ја сам скочио са моста.

-Мене је муж убио.

-Јеби га, ја сам се предозирао.

-Ја сам погинуо возећи ауто пијан.

-Ја сам се полио бензином и запалио пред зградом суда.

-Ја сам умрла, зато што је тако Бог хтео. У 97. години. – поносно се испрси једна баба.

-Значи, ништа заједничко, осим тога да смо сви мртви?- закључи Вујадин.

-Па, што ли га нема до сад? – запита се један човек.

-А, кога то?- упита Вујадин.

-Ма, анђела који нас води одавде.

-Мени ово чекање пада теже од смрти. Умро сам за трен, а чекам читаву вечност, да ме сместе једном заувек.- рече други.

-А, погледај оне тамо- рече један младић, показујући руком на место одакле су Вујадина, а и остале, послали на крај облака- код них се не чека дуже од два- три минута. Можда ни толико.

-Па, мора да иде брзо, кад тамо ради ко зна колико анђела, а код нас само један!- умеша се једна жена.

-Само један?! – изненади се Вујадин.

-Да! Само један! – узврати госпођа.- Ја сам овде, ни сама не знам колико, и запазила сам да сваки пут је долазио увек исти анђео. Зато споро напредује.

-Код њих само пичи.

-Ама, људи ‘де журите? Мртви смо и нигде нећемо закаснити. Пре ил’ после- исти нам Ђаво.

-Немам живаца да чекам више! Доста ми је.! Док сам била жива, стално нешто чекаш, стално нешто споро одмиче. Пола живота сам провела чекајући у редовима. Од чекања сам добила проширене вене. Отишла на операцију да их се решим, тамо умрла грешком лекара и сад, мртва  опет да чекам! Па, нећу! Нећу, нећу и нећу!

-Ма, никако не могу да укапирам који смо то „ми“… – рече Вујадин сам за себе.

(наставиће се)