Пре два, три дана сам упознао човека који је ожењен мојом познаницом, па повремено долази у тазбину. Старији човек. Има близу седамдесет година. Почесмо причу о ситуацији у земљи и он ми рече да му ћерка са породицом живи у Белгији. Ишао је, већ неколико пута да их обиђе и како рече, увек се ражалости кад почне да пореди Белгију и нашу земљу. Одмах се сети оне предрасуде о „балканским дивљацима“.

Каже:

„Одмах ти буде необично кад видиш да ниједна фасада није исписана или попишана. Свака зграда се сија као да је јуче сазидана.“

Сетих се оне одисеје наших навијача у Прагу, кад су масовно хапшени. Чеси су тврдили да су се понашали вандалски, а навијачи су тврдили да су Чеси користили прекомерну силу, без икаквог повода. Сећам се изјаве једног младог навијача. Не могу да га цитирам, али је дечко, отприлике, овако рекао:

„Ми смо фарбом у спреју мало писали по фасадама, јер нисмо знали да је то код њих забрањено, па су нас они зато похапсили.“

Него, да се вратим на причу старог господина.

„Пролазио сам поред неколико зграда у којима се врши реновирање унутрашњости. Видим, спуштају дизалицом, нешто као неки контејнер и у њему џакчиће, отприлике ове величине, и при томе ми показује рукама величину тих џакћића. Зет ми каже да се то тако ради да би се избегло расипање прашине унаоколо, а и да би се сачувало здравље радника: да се не би искилавили носећи вреће од 50 кила и више. Синовац, нисам могао да верујем да се брине о здрављу радника- да се не преоптерете. Овде код нас нико не јебе радника ни за шта, а тамо брину да се не намучи. А, онда се ти контејнери напуњени џакћићима утоварају у камине дизалицом и одвозе. Опет да се не би радници мучили!“

„Хмм…“- то је све што сам рекао на то. Сетих се својих млађих дана када сам радио као физички радник, док са покушавао да сакупим новац за школовање. Носили смо вреће цемента на пети спрат. И воду за прављење малтера смо носили у кофама од по 20 литара. Две кофе- четрдесет литара. Малтерисали смо на четвртом и петом спрату, а чесма је била на првом. Уз то чесма је била на једном крају зграде (у питању је био тржни центар), а ми смо радили једно стотинак метара даље. С обзиром да се нисмо кретали праволинијски, већ из једног дела зграде у други и са спрата на спрат, ми смо тих четрдесет литара воде носили ко зна колико стотина метара.

„А, знаш ли шта ме је највише одушевило?“- пита ме човек.

„Не знам…“- одговорих му.

„Идемо ти ја, ћерка и зет улицом, а моја ћерка узвикну: „Тата, немој да газиш по бициклистичкој стази! Гледај куд идеш!“. Гледам ја и питам се шта ми прича, не видим никакву стазу. Онда схватим да је бициклистичка стаза део тротоара који је поплочан плочама друге боје у односу на осталу површину. Ништа га не одваја од остатка тротара осим боје! И мислиш ли да неко гази по тој бициклистичкој стази? Таман посла! Нигде пешака на њој! Као да је минирана! А, бициклисти њом возе без проблема. Нико их не омета…“

Није стигао да им исприча своје импресије до краја, јер је морао да одмах крене, након телефонског позива којег је примио.

Поздрависмо се. Он оде, а ја остадох да размишљам о тој бицилистичкој стази:

Стаза, која је стаза, само по томе што је поплочана плочама друге боје. За Белгијанце је то довољно да не газе по њој. Да је у Србији, била би само шара на тротоару и била би равноправна са остатком тротоара што се тиче пљувања, бацања пикаваца и паркирања аутомобила. Запитах се: „Шта би се десило када би услов за приступање Европској Унији било постојање таквих стаза у целој Србији, као и њихово поштовање? Да нам Брисел и Вашингтон кажу: „Не морате признати Косово. Само направите бициклистичке стазе у свим насељеним местима и забраните себи да ходате по њима.“ Не би нас примили ни за милион година, јер ми тако нешто не можемо да испунимо. Нарав нам је јача од закона. Нама разлика у боји није довољна да бисмо их поштовали.

Да би се те стазе поштовале у Србији, морале би бити:

-или ограђене бодљикавом жицом, коју би неко у току ноћи сигурно украо,

-или заштићене крволочним псима, које би неко у току ноћи потровао, јер се код нас пси трују и по двориштима, а камоли на улици,

-или издвојене провалијом дубоком, барем сто метара и широком три метра, коју би била у функцији највише годину дана, јер нам толико, отприлике, треба да је шетајући улицом напунимо папирима, флашама, кесама, пикавцима и празним паклицама,

-или издвојене воденим каналом пуним крокодила, који би убрзо поцркали од глади, јер ми немамо довољно хране ни за народне кухиње, а камоли за толике крокодиле,

-или брањене од стране војске која због реформе нема довољно војника ни да покрије сва стражарска места и да покоси коров по касарнама, а камоли да чува километре и километре бициклистичких стаза,

-или надзиране од стране полиције која не реагује на крађе мање од 17000 динара или на диловање дроге у школским двориштима, тако да их баш заболео „Јанко“ што неко тамо шета по бициклистичкој стази…

Постоји још неколико опција, које су, исто као и претходно набројане, из крајње реалних разлога неоствариве, па их зато нећу спомињати.

Дакле, намеће се закључак да признање Косова није толико нереалан захтев, као што би била  изградња стаза за бициклисте и неходање по њима и да би такав један услов озбиљно угрозио наше евроамбиције.

Све у свему, остаје нам само да се помолимо се Богу да нам услов за приступање ЕУ не буду бициклистичке стазе, јер ако се каубоји и крсташи тога сете, ми ћемо пре постати прваци света у фудбалу, него чланови ЕУ.

Господе Боже, само то не!

Амин!