Тога дана на највећу депонију у Дизелдорфу стигао је унесрећени „рено“ градоначелника. Након једне од уобичајених викенд оргија слупао се на улазу у град па су кола брже-боље донирана депонији.

Као и обично, радници су се у маниру лешинара окупили да погледају шта се од знаменитих кола може искористити пре но што џиновска преса од њих направи тепсију.

„Мењач је још добар!“ рече један радник али његово усхићење неста кад виде да на себи има извесну телесну течност.

„Ова столица може да ми користи за терасу“ рече други и ишчупа је, протресе па додаде „Судећи по томе колико се лекова налази у њој, иде сигурно мојој баби!“

Један од радника реши да узме ербегове. „Жена ми се попела на главу са питањем кад ћу јој да јој платим силиконе. Колико видим моћи ће и ово да послужи!“

„А шта ћемо са овим семафором који је упао кроз шофершајбну? Колико видим овде ради још само ово зелено светло?“

Газда погледа па рече „Њега ћемо послати Србима. Они већ месецима једва чекају да од Немаца добију зелено светло.“