Živimo u zemlji polupismenih funkcionera, koji od širine svojih pogleda i horizonata, ne uspevaju ni usko da sagledaju problem i lokalno deluju. Tu su uvek i neizbežni skorojevići – kapitalisti, uvek pohlepni da svoj monopol prošire, ne pitajući za cenu. U prvi plan iskaču ljudi sumnjivog morala i iskrivljenih društvenih vrednosti.

U ovoj zemlji na brdovitom nam Balkanu  poštenom čoveku pripada margina. I niko ga ne uzima za ozbiljno… Onaj koji svoje poslove radi savesno, obaveze prema državi ispunjava redovno, služi društvu za podsmeh. Bolje prolaze ljudi koji pokušaju da iskiviraju svoje obaveze, jer njima država oprašta dug za struju, oprašta im ilegalnu gradnju, sve im je oprošteno i još se podstiču da nastave tako, kako bi jednog dana bili ugledni građani, koji će biti uzor svima. Pošten čovek svoje mesto u samom uglu, u našoj zemlji tranzicije vrlo stabilno čuva, kao korner zastavica u kutku fudbalskog terena. Stoji neprimetno, dok primi po koji udarac, ali na igru ne utiče.

Po čaršiji se priča da svi dobijaju nekakve dodatne plate u kovertama, od ministara, do zaposlenih u agencijama. Takođe se priča, da se zaposleni u privatnim firmama zapošljavaju sa minimalnom platom, a ostatak, ako ga ima, dobijaju u koverti da bi se izbegli porezi i doprinosi. Ako je to tačno, čini se da se radi o nekakvom prećutnom konsenzusu, koji traje već dugo, a baš nikog ne zanima da to konačno ispita. Istovremeno u javnim preduzećima se zapošljavaju kako politički prijatelji, tako i politički neistomišljenici, kako bi malo manje dizali glas kritike. Zar čudi posle što zaposleni u javnim službama od toliko posla uopšte ne stižu da rade.

Poštenom i uzornom gradjaninu, ne preostaje ništa drugo nego da životari, dok čeka da odjekne glas razuma.