„Када сам био мали мој отац је био толика незналица да сам га једва подносио. Када сам напунио двадесет једну запањио сам се колико је за то време научио.“ Сећао сам се ових речи Марка Твена, док сам возио свога оца код лекара, гледајући га како се кроз прозор плази голишавим девојкама а полицајцима показује средњи прст. Он дефинитивно није читао Твена. Имао сам већ 41 годину а мој отац није показивао ни назнаке опамећивања. Био је као и увек – својеглав, задрт и прек.
Тога дана докторка му је прегледала срце и преписала лекове. „Знате где можете да их набавите?“ питала је. „Знам. На „Фармацеутском факултету!“ „Молим?“ „Ове лекове могу да нађем једино ако их тамо направим сам!“ „Господине“ рече она „Лекови, па лекови! Запели сте за те лекове као да вам од њих живот зависи.“
„Ма слушајте ви! Човек данас мора најпре да оде у апотеку, да види шта има од лекова па да зна од чега сме да се разболи!“ „Немојте тако… Ево, данас нам је из Колумбије стигао велики пакет лекова за „Алцхајмерову болест“. „А, јелте? А кад ће да вам стигне медицина за Драгишину болест?“ „А… ко је Драгиша?“ „Ја!“ гракнуо је „А што се Алцхајмера тиче, то заборавите!“
Излетео је из ординације и бесно сео у кола.
***
Пролазили смо Новим Београдом када је тата заурлао „Проклети жути! Живог ме поједоше!“ „Шта су ти сад жути криви?“ питао сам га знајући да је одувек био антикомуниста и да је прижељкивао смену власти као озебло Сунце.
„Како шта су ми криви!? Четири пута су ме преварили! А и ја будала што им верујем.“ „Четири пута? Па зар нису на власти само три мандата?“
„Ко бре?“ „Па жути.“ „Ма на каквој власти? Људи ми продају патике и вангле за шненокле, каква је па то власт?“
„О којим жутима ти говориш?“ „О Кинезима, брате! Шта си ти мислио?“ „Ја мислио бистриш предстојеће изборе…“ „Како да не! Мене ови избори нимало не интересују!“ „А што?“ „Зато што су раписани на Ђурђевдан! Па јел знају они шта се догађа на Ђурђевдан?“ „Па догађа се то да те после славе водим на инфузију на ВМА.“ „Догађа се „Хајдучки састанак!“ Скупљају се бандити па у шуму!“
„Да пресрећу Турке?“
„Ма какве Турке!? После свих ових серија на телевизији Турци су нам дражи од рођене деце. Па више деце данас зна ко је Сулејман него Кнез Лазар. Хајдуци би данас само на наше главе! И како ја онда да гласам за њих кад ми тако јасно кажу да су разбојници?“
„Мораш да гласаш. Ту се решава ко ће да влада наредне четири године.“
„Какве бре четири године? Ако се они скупљају на Ђурђевдан мандат им траје само до Митровдана. Значи четири месеца, аферим! Па опет избори.“
„Зар не постоји ниједна листа која ти се допада.“
„Постоји!“
„Која“
„Шиндлерова!“
„Ја мислим да се ти у ствари бојиш да нам због избора нико неће доћи на славу.“
„Е мој синко, да си ти мени жив и здрав!“ рече и запали цигару. Нисам имао снаге да му 6798. пут кажем да сам астматичар.
***
И дође тај Ђурђевдан. На моје изненађење кућа нам је била пуна као књига рођених у Приштини. Упркос изборима. Матори је седео на челу стола и пушио чибук, смејући ми се у брк.
„Па зар си мислио да ће наш човек на Ђурђево дне уместо ове свиње да изабере тамо неку гласачку кутију!“ рече и загризе парче сланине величине ССССР-а. У том часу неко поче да звони. „Ето их Цигани!“ рекох.
„Нема шансе“ рече тата „Све су их раселили. Остали су нам само они у индијским серијама“.
„Ко је?“ викнух.
„Просјаци“ одговорише ми и ја отворих врата. Ред је. Кад тамо, стојаше један председнички кандидат.
„Домаћине, срећна слава!“
„Хвала… Изволите.“
„Па ми дошли мало… оно, ако имате, за нас…“ рече и показа на кутију.
„Хоћете пића, хране?“
„Ма не. Ми бисмо мало.. гласова, ако може.“
„Па… Ајде.“
„О, бог ти помогао домаћине, све на свету ти се родило и деца да ти буду здрава!“ рекоше и уђоше. Неки од гостију спустише гласове у кутију коју су ови вукли са собом.
Након пола сата, опет звоно. Овога пута био је то председник једне радикално другачије опције. И он је тражио гласове. Ко колико има.
Негде поподне дошла су два политичара носећи једну кутију. Значи – коалиција.
Један политичар тражио је глас мог покојног деде. Каже ако може мртав да плаћа ТВ претплату може и да гласа.
Тога дана преко прага нам је прешао крем српске политике, све док смо имали гласова за даривање.
И ето, гледам данас мог оца како шутира пекинезере по парку и питам се како је он за ових месец дана толико тога научио.