Читајући један наш закон, наишао сам на чудну фразу.

Да се прво разумемо: ја сам лаик, али ту и тамо прочитам неки закон. Нарочито ове нове, што их доносе експресно, преко лета. Чисто превентиве ради, да ме нешто не стрефи иза угла. Да не буде после „извин’те, нисам знао“.

А виђао сам ја у тим законима свакојаких фраза. И неке помало климаво преведене са страних језика, али које ипак онако паметно, „светски“ звуче. Или оне преписане још из давних, срећних времена када су нам говорили да смо сви једнаки и када смо имали колико нам је требало. А богами било је и неких које нисам разумео. Нисам се ни трудио, јер има доста људи паметнијих од мене. Неко ће већ разумети, отклонити сваколике неправде и пошасти, и усмерити нашу напаћену отаџбину у срећну будућност.

Али ова фраза се разликовала. Деловала је онако… нашки, народски, исконски разумљиво, а опет некако неухватљиво и недокучиво.

„…СА ПАЖЊОМ ДОБРОГ ДОМАЋИНА“.

Дуго сам размишљао о њој.

У мислима ми се појављивао српски сељак који оре „на волове“ у измаглици праскозорја. Нежна рука мајке домаћице која храни своје чедо, благородна земља која даје плодове, пуни амбари и штале… Било је као у сновиђењу.

А онда сам прочитао почетак става, параграфа или чега већ:
„…државни орган је дужан да према овим добрима поступа СА ПАЖЊОМ ДОБРОГ ДОМАЋИНА.“

Био сам збуњен. Тражио сам пример, начин, објашњење како то држава, апстрактни појам, уопште може да буде домаћин? И то још добар? Шта то значи? А онда ми је синуло. Штавише, пример ми је одувек био испред носа! Полицијски ауто паркиран испред моје зграде, и комшија Пера саобраћајац, млади и амбициозни представник државног органа.

Наш Пера свој нови, фул опремљени европски ауто са плавим таблицама, купљен од народних пара, користи управо као добар српски домаћин: иде с њим у куповину, вози децу на тренинге, а повезе богами и ташту у дом здравља на преглед (што би засигурно урадио сваки патријархално васпитан зет!). Гориво није проблем: држава је као врховни добар домаћин обезбедила издашан буџет за ове намене. Када није са службеним аутом на пијаци или у шопинг молу, Пера се понекад мало размеће, па испод свог прозора усисава, пере и полира поверено му возило. То је за сваку похвалу, јер добро је познато да се одржавањем возила продужава његов експлоатациони век. Уз то, чист и изгледан службени ауто улива већи ауторитет и поверење у државне институције.

Али поједине неувиђавне комшије му завиде. Не схватају да је он у ствари српски отац, чувар традиције, брижна очинска рука која газдује и чува вековима наслеђивано имање.

Укратко, свој на свом. ДОБАР ДОМАЋИН.

аутор: Килави Радован