Није лако Србин бити! – убеђени смо ми до сржи. Но, опет да ли је ко икада размишљао колико је тешко бити Кинез? Ево рецимо ја – месецима сам се упињао да добијем држављанство наше косооке браће из Блока 70.

Да се не лажемо, љубитељима пашчетине много је лакше да постану Срби. Довољно је да се ожене неком нашом и да живе лоше. Што, руку на срце често иде једно са другим.

Моја „кинежење“ текло је доста спорије. Осим брака са буцмастом Пинг Конг морао сам да прођем сложена испитивања у кинеској амбасади.

Најпре сам морао да положим тест на тему „Колико познајете лик и тело Бруса Лија?“ Коначно су се исплатиле веселе деведесете за време којих у локалном видео-клубу ниси могао наћи ништа осим кунг-фу филмова и припитих полицајаца за покер-апаратима.

Морао сам да се обавежем да нећу имати више од једног детета. То није било лако али сам попоустио чим је мој адвокат ископао фусноту да се рачунају само деца са сопственом женом.

Даље су ме натерали да поптишем акт који ми забрањује да будем члан било које невладине организација са тла Кине осим оне за заштиту панди. То ми није тешко пало имајући у виду традиционални српски отпор ка НГО сектору и некритично обожавање државе.

Последња тачка мојег преображења у пунокрвног Кинеза била је свечана заклетва да никада нећу купити ниједан примерак оригиналне беле технике из Јапана. Само бувљак на Новом Београду.

Тако сам коначно постао Кинез! Тиме је смао пола посла било готово. Друга половина мог плана састојала се у томе да следећег дана устанем у цик ноћи. Узео сам мој скејт-борд, везао за њега камен величине оног којег мој деда има у бубрегу, и заврљачио га у Саву.

Следећег дана у Србији је избио скандал! Новине су брујале о томе данима – Држављанину Кине у сред Београда украден скејт-борд! Председник Парламента одмах је сазвао ванредно заседање. Дошли су чак и они посланици који нису тамо били још од 5.октобра.

Већ наредног дана сазван је Врховни савет одбране. Наше снаге концентрисане у тампон зони са Косовом враћене су у Београд.

Премијер је отказао пут у Брисел а председник државе је на ту вест сместа спаковао кофере и вратио се првим летом из Америке. Седница УН може да чека.

Примили су ме највиши државни званичници. У почетку, дуго су ме посматрали и питали се какав сам ја то Кинез. Ипак када су видели документа слегли су раменима.

Окружен новинарима Председник ми је уручио најновији модел скејт-борда и питао ме имам ли шта да кажем.

„Знате како, имао бих. Ако није проблем причаћу на српском. Видите, ја имам 35 година и ни дана радног стажа. Школован сам за доцента молекуларне билогије а за живот зарађујем перући судове у кинеском ресторану. Мојој дугогодишњој девојци досадило је да ме чека и удала се је за мог најбољег пријатеља….“

„Али господине…“ председник је био збуњен „Зар нисмо овде да решимо случај пљачке столећа кинеског држављанина?“

„Господине Председниче, ово је био једини начин. Пажњу свих вас може да привуче једино странац којем неко нешто украде. Да бих вас срео морао сам да постанем држављанин друге земље којем су украли превозно средство које не вреди жуте банке. Другачије не иде. Но, ако је то једини начин, драги бивши суграђани, амбасаде раде свакога дана па крените полако. Постаните лепо Корејанци, Кубанци, Јужноафриканци… Па ко шта воли нек изволи. Пут до власти није лак. А што се вас тиче, драги председниче, тај скејт-борд задржите. Сад коначно можемо да кажемо да вам не фали даска.“

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.