У нашем селу био један много богат човек – газда Алекса. Он је своје богатство наследио од оца и деде и прадеде који сви беху трговци, па и Алекса сам постаде трговац и наследи породичне послове. Свашта је тај газда Алекса урадио за наше село. А био је, иначе овако, миран и тих човек. Увек је гледао своја посла и није се бавио оним што га се није тицало. Није се чак ни у политику мешао као сваки нормалан Србин, јер, знао је газда Алекса да се због политике овде губи и глава. Но од како је демократија завладала, газда Алекса је све више о томе причао а богами и радио са појединим општинским званичницима како би унапредио читаво село. Није он хтео ништа за себе, већ да народу помогне.
И тако је газда Алекса ишао, носио прасиће и јагњиће не би ли умолио општинаре да направе пут у селу, школу или Дом здравља. Умреће нам село. Општинари јели и пили али ич нису направили. Онда, газда Алекса отиђе код покрајинских власти, жалећи се на општинске и молећи да се нешто предузме. Ишао, молио, плаћао вечере и излете, хотелске рачуне и авионске карте за егзотичне дестинације. Али од пута, школе и дома здравља ни трага ни гласа. Заинатио се Алекса, каже има да иде и у Београд ако треба ал’ има да истера своје. И заиста једног јутра, обукао Алекса најлепше одело сео у ауто и правац у престоницу. Тамо га сачекали ко краља. Чули како је пуно помогао ”њиховима” у општини и покрајини па једва чекају да га упознају. Причао Алекса седам дана са цењеним члановима, водио на вечере куповао накит за зене и швалерке, али од посла ни П!
На крају се наш газда Алекса врати у наше мало село и да себи задатак да сам нешто за зивота изгради и остави покољењима. Није прошло ни пар месеци никла је велелепна зграда на четири спрата. Нико није знао шта ће то бити, осим наравно газда Алексе. Кад је све било готово и сређено, стане Алекса на подијум, а сав се народ из села скупи да чује ста ће најмудрији од њих да каже.
Алекса поче: ”Драги моји, као што знате, пуно сам труда уложио да нам направе овде сколу или дом здравља, али сви су нас заборавили и оставили на цедилу. Дуго сам размишљао шта да направим како бих се одужио вама што сте били добри суграђани а и да оставим покољењима несто као симбол мука које смо прошли како бисмо ово направили. Стога сам одлучио да ова згдада постане КУЛТУРНОУМЕТНИЧКО РЕКРЕАТИВНИ ЦЕНТАР за ЕМАНЦИПАЦИЈУ МЛАДИХ (скр. К.У.Р.Ц.Е.М.). Ја сам на то поносан а и ви треба да будете поносни. А што се тиче оних општинара, покрајинаца и главоња у престоници, њима смо овим К.У.Р.Ц.Е.М. показали да моземо и без њих и да су они потпуно непотребни. Хвала вам!”
А кад Алекса заврши свој говор, народ, иако мало збуњен, оста да гледа задужбину газда Алексе и да се поноси што је свима својим К.У.Р.Ц.Е.М. показао шта мозе и шта зна. И ја сам поносан. И ја сам (бих) им показао ста мислим.
аутор: Гвозден Душанић