Напољу је било пуно људи и сви су жељно ишчекивали да виде царево ново одело. Када најзад цар изађе са својом пратњом која је ишла иза њега и правила се да држи дуги огртач како се не би увукао по земљи сви почеше да причају о оделу и да га хвале. Нико није желео да призна да не види одело и да буде проглашен за глупог.

– Али он нема ништа на себи – повика једно мало дете које је стајало у маси.

– Дете говори истину, цар јесте го – повика затим отац детета.
– У праву сте, ни ја не видим одело – повика човек поред.
– Ни ја… Ни ја… Ни ја… – почесе да вичу остали људи.

Знате остатак ове лепе бајке. Цар је се постидео и обукао одело. И он и поданици су увидели своју глупост и обећали сами себи да је, више никад, неће поновити. А дечака су сви похвалили и поклонили му се у знак поштовања.

Тако је у старој Андерсеновој бајци. У модерној српској трагедији је мало другачије. У њој су и цар и дворани и послуга и дворске будале голи ко пиштољи, а народ трчи за њима и придржава им непостојеће огртаче. Дечак је мало старији, али га краси дечија непромишљеност, чим је изговорио све оно за шта се нико до сада није осмелио учинити. Цар и његова свита се неће постидети, као ни они који им придржавају огртаче. И тераће и даље по старом. Дечака неће похвалити и поклонити му се, али ће га сигурно частити, само да смисле добар начин.

За све ово нисам ни знао. Нисам гледао јутарњи програм, исто као што није ни Александар Тијанић. Таман сам кренуо да на фб страницу окачим коментар о некаквој руској профукњачи, комунистичкој апаратчик-дјевушки која је некад „заглавила гулаг“ због крађе партијских пара, а данас је поглавар цркве која слави Путина као реинкарнацију светог Павла, кад видех да је колега администратор окачио линк о некакавом аплаузу на РТС. Рекох себи: „’Ајд’ да видим…“

И имао сам шта да видим. Човек прича ли прича, без имало политикантских еуфемизама и кокетирања. Не штеди никога. Види се да му је све дозлогрдило. Позната водитељка покушава да води разговор, али јој је грло „суво к’о барут“, а очи „исколачене к’о сарме“. Није ни помишљала кад је устала тог јутра да ће јој тај дан бити толико малерозан. Мислила је да ће то бити још један у низу јутарњих програма са свакодневном „бла-бла“ тематиком, који се одраде рутински и ноншалантно. Међутим, гост почиње да прича о тоталној трулости и распаду наше државе, ако се ово у чему живимо може назвати државом. Сазнајемо да министар полиције има утицај на ту исту полицију као што ја имам утицај на управу Манчестер Јунајтеда, да је Паја Патак омиљени Дизнијевац међу полицајцима, да је специјални тужилац мајстор за скраћење списка кандидата за робију и још много тога. Водитељка прави гримасе, али се труди да изгледа прибрано. Вероватно већ размишља коме ће све морати да се извињава након емисије, јер је оскрнавила свето правило непорицања непостојеће демократије, тиме што је започела разговор са овим типом. А он-прича ли прича!

Кад је изјавио да је двор нашег цара генератор системске корупције, водитељка умало није пала са столице. А искрено и ја сам зинуо од чуда. Не могу да верујем да постоји неко ко сме то јавно да каже. Човек је оптужио све оне које ми називамо „државом“ да, у ствари, уништавају ту исту државу. Гледам и питам се шта ли ће бити са њим.

Сетих се исповести Арчибалса Рајса кад каже:

„Посебно добро познајем вашу полицију јер сам, на своју несрећу, неко време сарађивао с њом. У полицији су вам политичари поставили људе кажњаване због крађе и других злодела. Ваши полицајци су, посебно у јужној Србији (мисли на Македонију), крали од народа и отимали новац. Пријавио сам то вашим властима, али ти полицајци-злочинци, који су истовремено били и странчари, нису били кажњени, а мене су толико извређали да сам био принуђен да поднесем оставку“.

Вероватно ће тако проћи и дечак из наше трагедије.

Онда се сетих да су наши путеви преплављени камионима напуњеним песком и неосветљеним тракторима… Стресох се…

Наредног дана сви почеше да се ограђују од његових изјава. И његов министар чији је он саветник. Нико ништа не зна. Никоме није јасно о чему он прича. Директор телевизије није ни гледао Јутарњи програм, па не зна о чему се ради. Цара нису ни смели да питају. Онда сам помислио да ће му сместити неку аферу, некако ће га дискредитовати. Један је, пре неколико година, такнуо где не треба, па је по хитном поступку проглашен за сексуалног манијака. А исто је њушкао око корупције. Почеше да круже коментари по нету да је дечак „Тројански коњ“ српских напредњака (то су они који су некад промовисали зарђале кашике као хладно оружје, а сад су „највећи хипици“ међу српским политичарима) који има за циљ да им помогне да залуде народи и да победе на изборима.

О, само да човек полуди!

Дани пролазе, чекам вести, а о дечаку ни речи. Чудим се. Нешто ту није логично… Кроз главу ми сину један интервју којег сам прочитао пре много година и све ми постаде јасно:

Један „пензионисани дон“ италијанског подземља у Њујорку је испричао једном новинару , а он објавио:

„Људи који су ме наследили у вођењу послова, имају апсолутно погрешну стратегију у односу са новинарима и јавношћу. У моје време, када нас неки новинар помене, ми, једноставно, ни прстом не мрднемо. Јавност очекује нашу реакцију, а ми ћутимо. Правимо се као да се ништа није догодило. Јавност чека, чека и на крају изгуби интересовање. Једноставно, помисле: Чим нема реакције, значи да је у питању лаж. Новинар може после да пише шта хоће, јавност више не обраћа пажњу. А и званична држава ћути, јер ми смо њена најбоља фирма. Данашња омладина, чим јој неко помене име, одмах га убије и беспотребно скреће пажњу на себе. На тај начин стварају проблеме и нама и држави. Тако се не води посао.“

Изгледа се још неко сећа тог интервјуа…

Храбром дечаку не преостаје ништа друго, осим да се разочара, јер данас се само порно филмови завршавају хепиендом.

Време бајки је прошло, па су полтрони траженији од витезова. Златоруног овна ћеш најлакше уловити, ако се углавиш у управни одбор неког државног или јавног гиганта који још није приватизован. Ко реши да учини јуначко дело и спаси принцезу из високе куле огромног замка опасаног високим зидинама, испашће велика будала, јер ко има пара да сагради толику некретнину, он не отима принцезе. Оне саме прескачу високе зидове његовог замка и гину покушавајући да се успентрају уз високу кулу и постану његове заточенице. Оне које успеју, власника замка дочекују речима: „Јеботе, знаш ли колико сам ризиковала да стигнем довде! Нећеш, ваљда, после свега, да ме избациш напоље?“

Ако, ипак, као непозвани спасилац успете да продрете у кулу, чућете:

„Море, носи се,бре, будало! Да напустим оволико богатство и да пођем са дрипцем који има само коња, мач и штит? „

Ах, да! Да не заборавим. Не покушавајте да ловите аждаје, змајеве, але или како их, већ, зовете. Донет је закон о њиховој аболицији и заштити од лова, јер су се показале као одлични чувари царских дворова.

Андерсен је умро на време. Да не гледа пропаст.