Zadružni konj

Živim u malom selu Zaglavac. Verovatno niste čuli za njega. Jako je malo. Nalazi se odmah do grada Smaračka Smaranka.

Moje selo nije veliko, ali je jako lepo. Lepoti doprinosi i činjenica da je kompletno asfaltirano. Svi putevi, dvorišta, staze i bogaze. I njive su asfaltirane. Ostavljane su samo male vrste od cirka dvadesetak santima da mogu da se zasade razne kulture. Nekome će ovo zvučati jako čudno, ali verovatno da sve to ima neke veze sa imenom našeg sela. Glavešine su se odlučile na ovaj potez zato što im je bilo dosta zaglavljivanja po raznim putevima i stazicama. Pojedini su se toliko primili da su počeli i sa asfaltiranjem susedne im Smaračke Smaranke. Rešili ljudi da više nikada ne zgaze u blato iz koga su nikli. Srušiće sve mostove za sobom. Nijedna seljačka noga više nikada neće biti ukaljana.

Radovi su česti i obimni. Evo juče je, recimo, bilo asfaltirano preko PEDESET (slovima) metara asfalta na vrlo važnoj saobraćajnici između prodavnice elektro opreme i našeg seoskog giganta Mis-a. Izgradnja je bila jako naporna i mukotrpna, zato sto se po propisu radilo sa tri sloja asfalta. (dalje…)

Evo mene opet! Dosadno mi je… Da li sam vam pričao o svom poslu? Naravno da nisam. Nemam kad. Ali ajde, napraviću izuzetak, pa ću to uraditi sada. Radim kao obezbeđenje u jednoj državnoj ustanovi, nije bitno kojoj. Mislim, za priču nije bitno. Bitno je da sam to što jesam. Obezbeđenje. Neko bi rekao, interesantno… Akcija, pucnjava, šamaranje neprijatelja i pljuvanje istom u lice. Ispijanje kafe sa Nik Sloterom, a popodne sedenje na praznoj plaži u drštvu četrdesetak golišavih devojaka. Moraću da vas razočaram, uopšte nije tako!

Znam, i ja nisam mogao da poverujem kada sam došao na posao prvi dan. A sve to o čemu sam vam malopre pričao mi je moj šef rekao dan pre nego što ću da počnem da radim! Opštim mu sa majkom, ala me je zajebao! U početku sam ustajao sat vremena pre početka posla. Cirka šest sati ujutru. (dalje…)

Koliko čovek može da izdrži? Da li je to individualna stvar ili smo svi sazdani tako da ga primamo do besvesti? Mislim da je ovo drugo. Na svu našu nesreću, neko je to jako davno shvatio i rešio da napravi društveno uređenje. Skapirali su da ne mogu doveka sedeti u hladu, grickati grožđe i opštiti sa mladim devama. Shvatili su da ako čoveku daš privid slobode i izbora, možeš dobiti mnogo više za uzvrat!

Narode, prijatelji, stoko!

Napokon možete da birate ko će da vas jaše! Naravno, to je za vaše dobro. Mi ćemo se žrtvovati za vas! Mi preuzimamo sav rizik od dobijanja svih polnih bolesti, ciroze jetre i zadriglih podbradaka! Ne želimo da se izlažete ikakvom riziku zbog nas! Sve što od vas tražimo zauzvrat je da budete jako strpljivi. Još bolje fleksibilni. Morate da shvatiti da plata neće baš uvek stizati na vreme, a ni svakog meseca. To je zato što mi ne želimo da vas naviknemo na nerealne uslove življenja. Jer, ako to dozvolimo našoj maloj i tek izgrađenoj državici, nećemo imati šta da jedemo do kraja meseca. (dalje…)