Омиљена тема свих јавних личности у Србији… Шта је то у ствари? Да ли је најбоља дефиниција патриотизма за обичног човека „То је када се не шверцујем у јавном превозу и када смеће бацам у канту“, што је у суштини и тачно… Када не би било наших политичара и армије њихових послушника запослених, гле, случајности, обавезно у јавним предузећима!

Зашто је то тако? Е, сад… Аксиом свих странака у Србији је да се залажу за приватни капитал и тржишну економију, јер забога, социјалистичка и планска привреда више не постоје. Што је у суштини тачно. Али… као по неком правилу чланове својих породица, страначке пријатеље, комшије, љубавнице… редом запошљавају САМО у преосталом државном сектору.

Да ли је то патриотизам?

Има ли више обичан човек у Србији право на живот или је то само привилегија мањине? Да ли је могуће бити патриота, а не бити члан или сарадник ниједне власти?

Да ли је тачно да се патриотизам не сипа у трактор, као што је тачно да се и Европа не сипа у трактор?

Док се све то не утврди, најсигурније је сачекати неки спортски успех, па се крити иза њега или се, још лакше, учланити у владајућу странку, макар општинског нивоа и добити посао, случајно, у јавном предузећу. То је најсигурнији вид патриотизма, јер за остало морамо мало сачекати.

Мистер НО