Када сам га први пут видео стајао је испред врата моје пекаре са прислоњеним увом. „Лопов у по бела дана?“ помислио сам. Но, лопови који краду по дану носе много боља одела и актен-ташне а воде и гориле са собом. Мој тајанствени посетилац није имао ништа од тога па сам нагло отворио.

Када је устао са пода представио ми се је и рекао да је он агент наше куће за заштиту ауторских права музичара и да је дошао да ми наплати музички динар. „Господине, ја у својој пекари пуштам само класику. Да вас није можда Моцарт послао?“

Ипак, није показао разумевање и испоставио ми је рачун дуг као „Транс-Сибирска“ композиција. Сутрадан је дошао опет и наплатио ми исто. Морао сам да затворим пекару.

Након првог дужег спавања после много година, још бунован отворио сам врата. Он! Наплатио ми је музику са сата који ме је будио.

Сутрадан сам прао веш када се ниткуд створио он. „Шта хоћете сад?“ завриштао сам „Апсолутно сам сигуран да у овој кући не постоји ниједан извор музике!“.

„Варате се господине. Ваша веш-машина свира инструментал који је идентичан синглу техно групе чија права ми штитимо.“

После три дана срео ме је у трамвају. Наплатио ми је слушање аутоматског навигатора. Испоставило се да је жена која је власница тог гласа истовремено певачица бенда „Грбаве танге“.

У наредних месец дана наплатио ми је миксер, електричну тестеру, мешалицу за бетон и зујање бушилице код зубара.

На крају сам продао стан и преселио се у дедину викендицу. Без струје и телефона. Живео сам као у средњем веку. И таман када сам помислио да сам нашао мир – он!

„Шта је сад?!“ ухватио сам га за ревере „Да нису можда и птице и курјаци чланови вашег музичког гестапоа?“

„Нису… За сад. Дошао сам да вам наплатим једну музику коју слушате а нисте је платили. Ево, не говорите и убрзо ћете је чути… Тихо, тихо… Чујете тај бубањ… То је ваше срце. Његова мелодија је у ствари хит-песма афричког извођача који снима за нас. Ви на тај ритам немате права.“

МИОДРАГ СТОШИЋ